Rođena je 19. decembra 1875. godine u Titelu u Vojvodini, na teritoriji Austrougarske. Rođena je sa deformitetom zbog koga je hramala čitav život. Po okončanju vojne karijere podoficira, njen otac je službovao kao administrativni sudski činovnik u Rumi, pa u Zagrebu. Mileva je imala i sestru Zorku i brata Miloša.
U to vreme, obrazovanje je predstavljalo luksuz rezervisan za decu bogataša, a na školovanje ženske dece nije se gledalo blagonaklono. No, porodica je bila dobrostojeća, a Mileva talentovana. To joj je omogućilo da upiše Višu devojačku školu u Novom Sadu od 1886. godine. Sledeće godine prelazi na Kraljevsku realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Pokazivala je poseban talenat u oblasti fizike, matematike, crtanja i muzike. 1890. godine postala je učenik Kraljevske srpske gimnazije u Šapcu. U Zagrebu su elitnu Kraljevsku višu gimnaziju pohađali samo dečaci, te je dobila specijalnu dozvolu da bi postala njihov učenik. U Cirihu polaže prijemni ispit i upisuje Državnu politehničku školu, studije matematike i fizike, te tako postaje jedna od prvih žena kojoj je to pošlo za rukom. Prve dve godine je uspešno studirala. Vodila je bogat društveni život zahvaljujući svojoj druželjubivoj prirodi i talentima poput sviranja klavira.
U to vreme, obrazovanje je predstavljalo luksuz rezervisan za decu bogataša, a na školovanje ženske dece nije se gledalo blagonaklono. No, porodica je bila dobrostojeća, a Mileva talentovana. To joj je omogućilo da upiše Višu devojačku školu u Novom Sadu od 1886. godine.
Romansu sa nekoliko godina mlađim Albertom Ajnštajnom započinje 1889. godine. Iako je već počela da se bavi istraživačkim radom kod profesora Vebera, uveliko pisala diplomski rad, nizom ishitrenih poteza, kao što je povlačenje projekta svoje disertacije, ona slabi svoj uspeh na fakultetu. Vanbračna trudnoća stavlja tačku na Milevino već posustalo školovanje. Najverovatnije u kući svojih roditelja, 1892. godine, rađa ćerku Lizerl. Težak porođaj je jedva preživela. Vraća se Albertu bez deteta, jer bi vanbračno dete ugrozilo njegovu karijeru i šansu za napredak. Ćerka je najverovatnije data na usvojanje, ali tačna sudbina deteta se ne zna.
Par se venčava u Bernu 6. januara 1903. godine. Rađaju se sin Hans i Eduard. Sin Eduard duševno oboleva. Albert mnogo radi. Mileva kod kuće igra ulogu privržene majke i domaćice, a Albertu je inspiracija, ali i konkretna podrška u pisanju naučnih radova. Odnos supružnika se vremenom menja. Albert postaje blizak sa svojom rođakom Elzom. Brak Mileve i Alberta postaje sve teži. On je zatražio razvod 1916. godine, a Mileva je pristala na razvod 1918. godine. Brak je zvanično okončan 1919. godine i te iste godine su se venčali Albert i Elza. Mileva doživljava potpuni fizički i psihički slom. U život je vraća majčinski osećaj brige prema deci.
Romansu sa nekoliko godina mlađim Albertom Ajnštajnom započinje 1889. godine. Iako je već počela da se bavi istraživačkim radom kod profesora Vebera, uveliko pisala diplomski rad, nizom ishitrenih poteza, kao što je povlačenje projekta svoje disertacije, ona slabi svoj uspeh na fakultetu.
Postoje pisma i svedočanstva koja govore u prilog tome da se u trenutku kada je shvatila da Albert nema namere da se kao odgovorni otac stara makar o deci, svoju veliku ljubav prema njemu ugušila. Mileva se kao lavica pravnim putem borila sa Albertom, da obezbedi finansiranje skupih eksperimentalnih metoda za lečenje Eduarda. U trenucima kada je ponestajalo novca, davala je i časove matematike i klavira. O mlađem sinu se sama predano brinula do kraja svog života, a na put je izvela starijeg sina, koji je postao priznat naučnik. Mileva umire 4. avgusta 1948. godine. Sahranjenja je na ciriškom groblju Nordhajm.
Mnoge kontroverze obavijaju Milevin život. Dosta se govori o tome da je zapravo ona tvorac dobrog dela naučnih radova koje potpisuje Ajnštajn. Takođe, priča se i o tome da je Ajnštajnov odnos prema supruzi Milevi bio krajnje nekorektan. Nesumnjivo je da bi, da je nastavila sa radom, tek pokazala svoj veliki naučni potencijal.
Tragičnost Milevinog života se ogleda u tome što je bila rastrzana između porodice i karijere. Njen talenat je najavljivao uspešnu karijeru, ali se odlučila za osnivanje porodice. Tu počinju njeni problemi, jer propušta šansu da završi fakultet, teško nalazi adekvatan posao. Svoju majčinsku ljubav prema kćerki stavlja u drugi plan, zarad ljubavi prema Albertu. Veća iskušenja za Milevu nastaju posle venčanja, kada idila porodičnog života biva narušena saznanjem da je sin ozbiljno bolestan. Mileva je ulogu naučnice zamenila ulogom majke. Ona je privržena supruga, koja se zbog ljubavi odrekla karijere. Ona je požrtvovana majka koja se odrekla bilo kakvog vida društvenog života da bi brinula o bolesnom sinu.
Odnos supružnika se vremenom menja. Albert postaje blizak sa svojom rođakom Elzom. Brak Mileve i Alberta postaje sve teži. On je zatražio razvod 1916. godine, a Mileva je pristala na razvod 1918. godine. Brak je zvanično okončan 1919. godine i te iste godine su se venčali Albert i Elza. Mileva doživljava potpuni fizički i psihički slom. U život je vraća majčinski osećaj brige prema deci.
Biografija Mileve Marić Ajnštajn kao da je biografija neke savremene žene, naše prijateljice, komšinice. Danas, žene žele da se ostvare na svim životnim planovima, a to od njih društvo i očekuje. No, žena u praksi nema garanciju da će je radno mesto čekati posle porodiljskog odsustva, pa se u strahu od otkaza teško odlučuje za majčinstvo. Ni muškarac ne nailazi na razumevanje okoline, ukoliko želi da se aktivnije posveti odgajanju dece. Ukoliko je dete bolesno, slobodni dani su mrtvo slovo na papiru. Još teža je situacija ako majka ili otac samostalno brinu o detetu. Roditelji se susreću sa komplikovanim procedurama, čije ispunjavanje, često poništi sve benefite porodičnog zakona.
Zakon je teoretski odlično koncipiran, postoji dobra volja da se zakon još više prilagodi potrebama porodice, no sprovođenje zakona u stvarnosti nekako ne funkcioniše. Danas, žena u ulozi roditelja, praktično ima isti položaj kao i Milleva pre više od 100 godina, što je poražavajuće.
Na svima nama je da pokažemo više razumevanja za porodične obaveze, nadajući se da će na taj način profunkcionisati i zakon. Zaboravljamo da je porodica osnovna ćelija društva od čijih izdanaka zavisi budućnost čovečanstva. Krajnje je vreme da suštinski teret i radost podizanja novih naraštaja podele ravnopravno društvo i porodica.
Tekst prenosimo sa iserbia.rs.
