Takav sam čovek. Ili žena. Svejedno.
Svašta sam o tome čula, svakakva viđenja. Svakakvim bojama su me bojali ti neki koji me ne poznaju, ali znaju o meni sve. Svakakva sam bila.
Bila sam ‘nezrela’, bila sam ‘bezobrazna’. Čak sam bila i ‘nedovoljno emocionalno inteligentna’. A zatim sam bila ‘nedovoljan kapacitet za vezu’. Trebam li reći da sam bila i ‘obesna’ i ‘neiživljena’?
Predano su mi objašnjavali da ‘tražim okolo’, jer tu nemam sve što mi treba, nisam zadovoljna i zato imam potrebu za drugima.
Govorili su mi da to nije normalno, da nije prirodno, da nije fer i da je nemoguće da to svima odgovara. Ubeđivali su me da ja tu ne volim nikog, samo sebe. A ti koji su mi to govorili su bili ljudi koji su varali svoje partnere i partnerice. Ali tajno, da niko ne zna. Kad je javno – ne valja. Kad je tajno – dobro je.
Nešto ih baš ni nisam shvatila, ali se nisam previše ni trudila.
Živim kako živim. Radim šta mi se radi. I ne povređujem nikoga. I zato sve kažem svima.
Želim da mogu, pa makar nikad ne iskoristila to. Ali moram da mogu.
Život (moj, a i ovi životi oko mene) me naučio da ne verujem u monogamiju, da ne verujem u 1na1. Stvar je prilično jednostavna – 1na1 nije primenjivo na mene, na moj slučaj i na moj život.
Volim da mogu sve. Volim da me se ne koči nekakvim ispranim i ispraznim pričama o vernosti i odanosti.
Želim da budem s kim mi se bude (podrazumevam da je obostrano s tim nekim, naravno).
Želim da imam paralelne veze. Želim da svi kojih se to direktno tiče – znaju to. Želim pristanak. I blagoslov. I podršku. Sve isto to i nudim. I dajem. I pružam.
Kažu da je to znak da mi u primarnoj vezi nije dobro, da ta osoba ne zadovoljava sve moje potrebe. Naravno da mi ne zadovoljava sve potrebe! Kada bi mi zaista jedna osoba u potpunosti zadovoljavala potrebe, onda ne bih odlazila na posao, ne bih se družila s drugim ljudima, ne bih nikad iz kuće izašla bez te svoje osobe koja me zadovoljava u svim područjima života. Ali, gle čuda, to nije tako. Jer imam život i mimo partnera. Odlazim u kino sa prijateljicom, na kavu sa prijateljem, idem na posao i poslovne sastanke, družim se s kolegama i kolegicama s posla. Ne zapostavljam prijatelje, prijateljice i širu familiju zbog partnera, pa zašto bih onda zapostavila neke svoje druge potrebe seksualne prirode? Kako to da samo kada se o seksu radi – partner ima monopol nad nama?
Uvek se dođe do toga da je sve to ok, dok se ne načne pitanje seksa i/ili, nedajbože, pitanje emocija i seksa s drugom osobom, pri čemu se ova ‘prva’ ne isključuje. I ne samo da se ne isključuje, nego i zna za celu stuaciju. I ne samo da zna, nego je i potpuno saglasna s tim.
Neko nam je nametnuo to da sve treba biti sadržano u toj osobi koja nam se šunja po kući. Zašto bi celi moj svemir bio sadržan u toj jednoj osobi? Zašto bih težila tome? Ko je taj koji može i treba meni da govori šta treba da biram i kako da živim? Ko određuje pravila po kojima treba ja da igram i navodno budem sretna i zadovoljna? I taj koji određuje ta pravila, ko i šta je on meni, šta mi predstavlja i znači i kakve uopšte ima veze sa mnom?
Otvorena veza.
Otvorena za druge osobe, s obe strane. Otvorena za iskustva seksualna i emotivna – ako se otvorimo i za emocije. Puštanje drugih ljudi u život, drugih energija, mirisa, ukusa. Spremnost na razne vrste komunikacija s drugima.
Sastoji se od dogovora i poštovanja tog dogovora. Postavljaju se i određuju granice do kojih će se ići, o njima se otvoreno, jasno, glasno i nedvosmisleno razgovara.
Seksualna otvorenost u vezi, a prema drugima izvan te veze, može mnogočemu da nas nauči, ako smo spremne da učimo iz nje, ako joj damo prostora i šansu.
Iz otvorene veze sam naučila da se usmerenost na jednu osobu itekako rasprši, naučila sam kako se organizira vreme. Naučila sam kako se deli, a da pritom ne posjeduješ nikoga i ništa, nego deliš vreme, uživanje, deo sebe. Množenje nisam naučila, to me ne zanima. Savladala sam to da ljubomora niti mi treba, niti ima smisla i samo postoji da bi uključila lampicu i dala znak da nešto ne štima. Naučila me otvorena veza tome da se propitam s vremena na vreme, da se sagledam i lociram. Da razgovaram. Da pomeram granice. Da se radujem tuđoj sreći. Da se radujem tuđoj sreći u kojoj ne učestvujem, bar ne direktno.
Bivanje u otvorenoj vezi mi je pomoglo da shvatim koliko se ljudi, ustvari, boje nepoznatog i koliko su isti ti ljudi, usled toga što sebe ne vide u takvoj vrsti odnosa, skloni negirati nečije emocije i izbore. A pomogla mi je i da vidim koliko ljudi imaju različita merila, kao i to koliko su spremni braniti (iako ih niko ne napada u tom trenutku) i zastupati svoja uverenja.
A priča o otvorenoj vezi mi je pokazala koliko ljudima stavovi nisu usklađeni sa aktivnostima. Jedno misle, drugo pričaju, a treće rade i onda ne znaš šta su – to što misle, to što pričaju ili to što rade. Pitanje je znaju li i oni sami odgovor na to.
Otvorena veza me naučila tome da joj dođe kraj. Kao što dođe kraj i mnogim zatvorenim vezama. Kraj – koji nema veze s tim što je otvorena.
Nisam nezrela.
Nisam obesna.
Nisam neiživljena.
Nisam bezobrazna.
Nisam emocionalno glupa.
Nemam manjak kapaciteta za vezu.
