Dok razmišljam o apsurdu trenutka i situacije u kojoj se nalazim, mom sagovorniku polako glava pada na grudi a onda se na tren trgne, pročisti grlo i glasno zevne.
„Gde smo ono stali?“ – upita.
„Pošteno da Vam kažem, pojma nemam. Ja sam pričala ponovo o tim mojim napadima straha i hroničnim nesanicama a Vi ste ponovo zadremali, čini mi se“ – kažem pomalo ravnodušno.
„Kakvi zadremao! Sve Vas pomno pratim. Evo i zapisao sam. Mirjana ne spava“.
„Ovaaaaj, doktore, ipak mislim da nije baš skroz u redu što me zovete Mirjana, a evo dolazim kod Vas već par meseci!“
„Šta sam rekao – Mirjana? Ne, ne…niste me razumeli. A čekajte, ipak postoji neka Mirjana u Vašoj priči, je l da?“
„Postoji, doktore, to je bivša žena mog bivšeg muža. Potpuno nebitna za ovu priču, nisam je do jednom spomenula za sve ovo vreme.“
„Ha, ali ipak ima Mirjana, znači nisam ništa pogrešio.“
On bi uglavnom zevao i zaključivao svaku seansu sa: „Vidite, niste Vi ludi, nije Vam ništa, samo niste snađeni u ovom životu. To se mnogima dešava, pa pomisle da su ludi, a ustvari samo im život ne ide, razumete?“ Hm, život mi ne ide!
Međutim, tog me dana preko naočara posmatrao dok sam oblačila jaknu i na rame stavljala veliku tašnu kamilje boje, valjda videći na mom licu izraz da se nećemo još dugo družiti i da odgovore po koje sam kod njega došla, ipak nisam dobila.
„Ogromna Vam je ta tašna“, odjednom je rekao. „Mislim prevelika za Vas, Vi ste sitna žena sa ogromnom tašnom“.
Već na korak iz tog ćumeza, željna svežeg vazduha, dodala sam: „Takva je moda sad, doktore. Vidimo se narednog petka u pet“.
Spuštajući se niz Dalmatinsku, po jesenjoj košavi, glava mi je bila potpuno prazna, a osećanje nemoći i bezvoljnosti samo produbljeno još jednim izgubljenim satom u psihijatrijskoj ordinaciji privatne prakse mog doktora. Uporna sam tih meseci bila u traženju izlaza iz stanja malodušnosti, po mojoj laičkoj dijagnozi hronične depresije, koja se svake jeseni samo iznova produbljivala, mržnje prema sebi i besa prema ostatku sveta, ali imala sam osećaj da sam izabrala pogrešnog terapeuta, da me ne sluša, vazda drema i uglavnom mi ne daje ikakve smernice kako da izađem iz začaranog kruga. Prijateljica koja mi ga je preporučila rekla je da proces dugačak i mukotrpan, da zahteva posvećenost i vreme ali da ću na kraju biti „kao nova“ ili sam ja bar želela to tako da čujem. Terapeut je imao sjajne reference, stari lekar sa vanrednim pedigreom u nauci i praksi. Rekli su mi da ima neobične metode rada, ali ja ih do tada nisam primetila, osim ako taj metod nije bio – „pričajte Vi dok ja malo dremnem“.
Narednog petka, već rešena da stavim jasno do znanja da ne vidim pomaka, osim manjka u sopstvenom budžetom, u smislu prevazilaženja mojih problema, kad me je s vrata upitao: „Gde Vam je ona velika tašna?“.
„Nije mi se slagala uz današnju garderobu, doktore“, rekoh u dahu.
Spustih na kauč pored sebe za taj petak odabranu tašnu. Gledajući me reče: „Zaboga, pa ta crna Vam još veća!“
„Jeste, doktore, volim velike tašne, no nevažno“, probah da zaobiđem njegovu opsesiju mojim aksesoarima i nastavim svoj tok misli koje sam pre toga imala, a to je – doktore, ovo nam ne ide baš!
Al’ džabe, on je nastavljao svoju zainteresovanost za moj prtljag da iznosi glasno, zanemarujući činjenicu da nam jedino vreme za poboljšanje mog mentalnog zdravlja, zaključano u jedan čas nedeljno, nepovratno curi.
„Da li biste pristali na jednu igru?“, odjednom reče. „Siguran sam da ne znate šta sve nosite u tim Vašim modernim glomaznim tašnama“.
„Znam“, odgovaram kao iz topa. „Sve što imam unutra mi treba“.
„Hm“, reče doktor umorno, „najavili su kišu za danas, kako je bilo kad ste dolazili?“
„Pada kiša, a ja kao za inat nisam ponela kišobran“, rekoh i shvatih poentu igre.
„Aham“, neizanteresovano će moj doktor, “sigurno Vam nije bio potreban“.
„Ukapirala sam poentu, doktore…nosim tašnu punu nebitnih stvari, je l’?“
„Ja to nisam rekao, zapravo siguran sam da će Vam sve iz nje jednom zatrebati, ali hajde na trenutak da se poigramo i posmatramo tu Vašu lepu tašnu kao Vaše dnevne obaveze, razmišljanja, misli…hm, da ne idem preširoko i kažem dušu“.
U tom, mahnito počinjem da rovarim po tašni, jer ako ćemo da se igramo – hajd’ baš da vidimo šta to u duši nosim od nepotrebnog tereta. Izvrnula sam je na kauč i istresla sve iz nje. Doktor je sedeo mirno, posmatrajući me kako zurim u gomilu istresenog – ništa.
„Izdvojte u levo stvari koje ste koristili ove nedelje a u desno stvari koji nosite za svaki slučaj i koje niste ni znali da imate unutra, ili koje ne koristite redovno ali ih, eto, nosite“.
Levo – ključevi, novčanik, karmin, tik-tak, telefon, maramice, tampon, mali parfem, krema za ruke.
Desno – brufen, četka za rumenilo bez rumenila, jedna minđuša, neseser pun šminke neotvoren danima, dezodorans, knjige -komada 3, neotvorene, slušalice – komada 2 neupotrebljene, poklon za kolegu neuručen, notesi, beleške, dečije igračke, ostatak doručka u kesi, … , …, …, … .
„Ne bih da banalizujem Vaše stanje, niti da spuštam nauku na istresanje nepotrebnih stvari iz ženske tašne, ali ‘ajmo igre radi da ipak to posmatramo kao Vašu dušu. I mene bi bolelo rame moje duše kada bih teglio toliki bespotrebni teret sa sobom, pa makar i mode radi. Hajmo za sledeći put da probamo nešto – da na papir istresete sve te nebitne stvari koje po glavi nosate svakodnevno a ničemu Vam ne služe. Neka, recimo, te knjige budu Vaši strahovi, jednom ćete ih pročitati ali ne možete ih čitati sve 3 odjednom, je l’ da? Ostavimo dve kod kuće i krenimo sa jednom. Tako i sa strahom. Razumete me?“
Razumela sam ga odlično, pa to sam svih ovih meseci čekala. Papir i olovku. Levo – misli koje mi služe, desno – misli koje me jedu i ne služe ničemu. Beše teže nego što je igra delovala. Spisak sam radila punih 7 dana uz neprestana dodavanja, uglavnom desne kolone. Bilo je suza. Mnogo suza. I jednako toliko smeha.
Sledećeg petka sam došla lakša za par kilograma na ramenima i jednom tonom u grudima.
Pogledao me je preko naočara i rekao: „Znam i ja ponešto, zar ne? Lepa Vam je ta tašnica, izgledate elegantnije sa njom“.
Može duša kao tašna da se očisti pa da se lakše diše a manje prti na ramenima, kao orman prepun iznošenih stvari, kao špajz u kom skupljam prazne tegle jer ću jednom praviti slatko od šumkih jagoda. Može! Samo treba sagledati višak – obaveza, strahova, krivica, besa, neizgovorenih reči, izgovorenih pa pokajanih, …
Terapiju smo nastavili redovno.
Očistili smo i orman i špajz i hodnik mojih misli. Svaku sam je u ruku uzela, prebrisala, nad njom se zagledala i ili je lepo u fioku složila ili iza sebe zauvek bacila.
Nije bilo odustajanja dok nisam izvršila veliko spremanje duše.
Čistite svoju dušu redovno, a moda se i onako menja, opet su moderne male tašne, te gde će vam sav taj haos stati.
A možda vam i život krene, ko će ga znati!
