Sreća je nešto što se najređe sreće kod inteligentnih i kreativnih ljudi – reče Ernest Hemingvej, i nedugo zatim prosvira sebi glavu. I evo već danima razmišljam o tome koliko je on, zapravo, bio u pravu.
Gledajući poznate ljude, koji su ceo svoj život posvetili tome da zasmejavaju druge i ulepšavaju im dane, nedelje, mesece i živote, ne možeš a da ne vidiš neki obrazac, da su nekako po defaultu depresivni i da se teško bore sa svojim demonima.
I sa time mogu da se poistovetim.
Ne kažem da sam ja isti kao Robin Williams ili recimo Jim Carrey, ali kažem da mogu da ih razumem. Ume da bude izutetno opterećujuće da budeš taj koji uveseljava druge ljude svojim pričama, a da tebe retko ko i retko šta može da uveseli. Kada skineš svoju masku veselog klovna, onda ispred ogledala ostajete ti i čovek koji te iz tog ogledala gleda, koji zna sve o tebi i koji zna kroz šta sve prolaziš i koji se tako prisno druži sa tvojim demonima.
Ja, konkretno, volim svoje Stand Up nastupe, volim kada mi neko kaže ili napiše – Hej, popravio si mi dan, jer me to motiviše. To mi daje mi neku svrhu i smisao, jer smatram da je danas smeh retkost i imati dar da ljude nasmeješ je zaista nešto veliko I lepo.
Ali….uvek ima to ali.
Taj osmeh i to lepo raspoloženje su uvek tu za druge ljude, jer kreativni i inteligentni ljudi znaju šta je drugima potrebno, i nije im teško da im to pruže, ali, opet kažem, vraćaju se sami sebi, uglavnom neshvaćeni i uglavnom osećajući se praznim.
Depresija kao depresija, koja je u većini slučajeva najbolji prijatelj ovakvh ljudi, dođe, ostane i zavoli te kao sina jedinca. I ovde ne pričam o modernoj vrsti takozvane depresije, kad neko kaže TUŽAN SAM. Ne – ovde pričamo o onoj pravoj depresiji koja te zagrli svojim čvrstim stiskom i koja polako ali sigurno ti oduzima sve , dok ne postaneš samo ljuštura, samo lik čoveka koji si nekad bio, dok ne postaneš čovek kome je sve apsolutno svejedno – da li ćeš zaspati, da li ćeš se probuditi i da li ćeš uopšte videti sledeći dan.
U jednom trenutku svog života sam mislio da je dosta, da je to – to, i da više nemam razloga da dočekam i sačekam sledeći dan. Srećom, imao sam i imam i dalje porodicu uz sebe, koja me je spasila da ne uradim nešto što ne bi moglo da se ispravi i koja mi je dala snage da nastavim dalje i budem najbolji što mogu biti.
Uz porodicu, i uz podršku ljudi koji te vole, bude lakše. Sama pomisao da je nekome stalo do tebe mi sada daje snage i volje da nastavim da radim to u čemu sam dobar, da zasmejavam ljude, da im popravljam dane i nedelje, i polako, mic po mic sam počeo da pronalazim i taj svoj unutrašnji osmeh, to nešto što mi sada daje svrhu i cilj.
I osmeh jedne devojke, njen pogled i pomisao da je njen dlan u mom su sada sve što mi u životu treba. Sve što mi treba da ja budem JA, ne više neki veseli klovn za druge, a ljuštura čoveka za sebe, nego motivacija da, za promenu, krenem i počnem da usrećujem i sebe.
A od toga sve lepe životne stvari kreću. Verujte mi, iz iskustva.
