Sada već svi znamo da maloletnik koji je pre neku noć sa svojim drugarima zapalio beskućnika u Novom Sadu ne može biti krivično gonjen, jer je tek dvanaest leta star. To šalje vrlo jasnu poruku svakom delikventnom, nasilnom klincu kome se slične stvari motaju po glavi: zapali, maltretiraj, šamaraj, ubij zabave radi, zakon za tebe nema adekvatnu kaznu.
U najgorem slučaju proći ćeš kroz određena psihološka posmatranja, razgovore u nekoliko nadležnih institucija, šetaćeš u pratnji roditelja ulicom (što i nije tako loše jer si do sada očigledno bauljao sam). I to je mahom sve. Nećeš biti zatvoren na duže u bilo kojoj instituciji, jer u slučaju tvojih godina zakon ni to ne dozvoljava.
Kada odeš na saslušanje možeš da kažeš da si to uradio „zabave radi“, jer je isto rekao i ovaj klinac samo nekoliko sati nakon što je zapalio nesrećnog čoveka. Tačnije, namera ove nasilne dečurlije je bila da ukradu invalidska kolica koja su bila u blizini beskućnika, ali kada su opaženi u nameri, odlučili su, eto, da urade nešto gore. Jedan od njih je zapalio novine i bacio ih na dušek na kom je nesrećni Dragutin spavao. Kada je vatra, kako to obično biva, brzinski počela da guta telo, klinci su pobegli.
Beskućnik koji je do tog momenta sigurno verovao da će umreti od zime, gladi, zapuštenosti ili alkohola, je preminuo u bolnici od posledica teških opekotina koje su mu pojele 90 odsto tela. Preminuo je zbog dečije igre i zabave.
Kada odeš na saslušanje možeš da kažeš da si to uradio „zabave radi“, jer je isto rekao i ovaj klinac samo nekoliko sati nakon što je zapalio nesrećnog čoveka.
Jer deca se danas „igraju i zabavljaju“ malo drugačije. Nema tu mnogo prostora za žmurku, kompaniju, monopol. I zašto bi se zaboga igrali lopova i policajaca, kad mogu da se „igraju“ ubica i policajaca, zaistinski, bez kazne?
Njihov mozak potpiren je i nahranjen je onim što vide i doživljaju oko sebe. Oni tako uče. Gutaju ono što im se svakodnevno servira na jelovniku preko medija, društvenih mreža, igrica koje podstiču nasilje i najvažnije preko porodice. Upijaju ponašanje svojih roditelja poput sunđera, gledaju ga, usvajaju, primenjuju. Ne umeju drugačije.
Beskućnik koji je do tog momenta sigurno verovao da će umreti od zime, gladi, zapuštenosti ili alkohola, je preminuo u bolnici od posledica teških opekotina koje su mu pojele 90 odsto tela. Preminuo je zbog dečije igre i zabave.
Čime su to roditelji hranili ove klince koji su, eto tako, zapalili beskućnika u četiri ujutru? Očigledno je na njihovom jelovniku falilo ljubavi, posvećenosti, rada, pažnje, smeha, dodira, igre kakva treba da bude, vaspitanja, pravila, kazni, nagrade, topline. U suprotnom ova deca ne bi u četiri ujutru zapalila čoveka ko da je suv list i u policiji mirno rekla „uradili smo to zabave radi“.
Hoću da znam, kao majka maloletnog deteta, kako će država osuditi ovu decu i njihove roditelje. Kakvu su adekvatnu kaznu „smislili“.
Hoću da znam šta čuči u glavama roditelja čija su deca van kuće u četiri ujutru.
Hoću da znam šta im je preče od deteta.
Hoću da znam šta će ponuditi kao opravdanje, hoće li opet pasti krivica na državu, na loš posao, na lošeg gazdu, na radno vreme od ujutru do noći, na loš brak, na nemaštinu, na sistem. Na psihičke smetnje.
Hoću da znam ko su ti ljudi koji su odgojili ovog klinca i kako su to radili, da niko od nas nikad ne napravi sličnu grešku. Hoću da im vidim lica i čujem glas.
Hoću da znam da li zaista živim i podižem dete u društvu koje za maloletničko nasilje nema odgovarajuću kaznu i ubistvo svodi na sprdnju i „puj pike ne važi“.
Čime su to roditelji hranili ove klince koji su, eto tako, zapalili beskućnika u četiri ujutru? Očigledno je na njihovom jelovniku falilo ljubavi, posvećenosti, rada, pažnje, smeha, dodira, igre kakva treba da bude, vaspitanja, pravila, kazni, nagrade, topline.
Hoću da prekinemo sa nametanjem usranih liberalnih modela vaspitavanja dece koja im omogućavaju da se iživljavaju nad profesorima, vršnjacima, starcima po ulici, tramvajima, jer im je sve dozvoljeno, jer ih se svi plaše, jer su zaštićeni ko beli medvedi.
Hoću da znam zbog čega je „beži u ćošak“ zamenjeno sa „odjebi, razredna“. Hoću da znam kada su se i zbog čega zamenile uloge i šamari.
Od čega mi to štitimo svoju decu?
U šta ih to pretvaramo?
Hoću da prekinemo sa nametanjem usranih liberalnih modela vaspitavanja dece koja im omogućavaju da se iživljavaju nad profesorima, vršnjacima, starcima po ulici, tramvajima, jer im je sve dozvoljeno, jer ih se svi plaše, jer su zaštićeni ko beli medvedi.
Od kad je postalo teško razgovarati sa njima, voleti ih, slušati ih, maziti ih, učiti ih pravim vrednostima , skloniti ih od tabeleta, nasilnih igrica, žrtvovati se zarad njih. Zašto su nam usta za njihovo loše ponašanje puna krivice prema drugima?
Čega se to roditelji plaše, pred čim to zatvaraju oči?
Hoću da znam da li će roditelji ovog klinca ikada pomisliti “ovo je moj najveći neuspeh”?!
