Danima sam zurila u te reči na ekranu. Delovalo je lako. Kao: nije sve izgubljeno. Kao: ima spasa. Kao: postoji sloboda. Postoji prostor bez međa, sa nebom umesto poklopca.
Život nije samo ovo.
***
– Da te sluša neko sa strane rekao bi da si ogorčen, da ničeg svetlog nema u tvom životu, da si nesrećan i da nikoga nemaš, a u stvari…
– U stvari sam srećan, al’ se pravim!
– Ti se uvek šališ sa mnom na taj način.
– Na koji način?
– Pa tako. Kao da sam ja dete koje ništa ne razume.
***
– E, a koja ti je ova što non stop izbacuje pravdoljubive statuse?
– Jedna koleginica s faksa. Što?
– Pa, brate, udavi ga! Samo ona vidi koliko je ovo društvo u problemu, samo se ona buni zbog novog zakona o porodiljskom, samo je ona diplomirala i ne radi u struci. Mislim, ženo, imaš divnog muža, dete, prigrli tu svoju sreću malo. Šta mi ostale smrtnice što nemamo ništa da kažemo?
– Ona je oduvek takva. Borac.
– Ma volim ja borbu, al’ daj bori se tako da osećam da si uz mene, a ne da sam beskičmenjak zato što sam otišla u bioskop.
– Kako to misliš? – nasmejala sam se.
– Pa lepo, zemlja nam je u rasulu, a ja gospođica idem u bioskop. Kako me nije sramota?
***
– Kako je bilo danas?
– E očajno.
– Opet očajno?
– Uvek će biti očajno, ja neću zavoleti ovaj posao ako me ti svakog dana pitaš kako je bilo.
– Pa ‘ajde onda, promeni ga.
– Ništa se ovde ne menja tako lako.
***
Ne umem da potisnem ovaj nemir. Narasta u meni kao neki mehur. Možda čak i prazan mehur, al’ tu je diže se iznad moje glave, penje se iznad mog krova i zajedno sa dimom ide nekud.
Hoće li pući?
Hoću li pući?
„Taj nemir ti govori da ti duša traži više nego što joj daješ.“ – svetlelo je na ekranu.
Tada sam shvatila da treba da sklonim pogled sa balona, sa nemira i svemira što nije moje. Da treba da raširim ruke i zagrlim svoju dušu. Da radim posao koji volim. (Čak i ako ne zaradim za penziono.)
Da ljubim svoju decu. Da ih nosim. I grlim. (Čak i kad mi drugi pridikuju da su mnogo vezana za mene.)
Da idem u bioskop. I da me nikad ne bude sramota kad za sebe uradim nešto lepo. Da se borim kako ja umem, a nekako nalaže pravilo službe.
Da isključim sva pravila i da samo pravilno volim. Pravolinijski, krivolinijski i u svim pravcima. Do svemira.
I nek svemir čuje moj MIR.
