Rođena sam u gradu na obali dve reke. Taj grad nije velik, nije velegrad, nema metro, nema ni tramvaj. Taj grad nema visoke moderne zgrade, nema milione stanovnika. A nema ni sreće.
Svjedočio je uzvodnom ulivanju jedne reke u drugu, što je bila specifičnost na svjetskoj razini.
Sa mnogim sam velikanima delila mesto rođenja.
Iz priča i sa slika znam da je bio lep, sređen i uređen, bogat. Naseljavali su ga nasmijani ljudi, zaposleni, zadovoljni. Bio je poznat po mnogim stvarima. Ne mogu se sećati svih tih stvari, jer sam bila mala u to vreme.
A onda mu se desilo nešto čega se jako dobro sećam. Jer kad ga je to snašlo, prestala sam biti mala. Narasla sam preko noći. Ne visinom. Ne širinom. Ne brojem obuće. Ne. Narasla sam u sebi, duhom, dušom, mozgom. Morala sam. Nateralo me.
Moj grad više nikada nije bio isti.
Promenio je oblik, boju, miris.
Ulice su mu postale uže. Krošnji nije bilo. Samo je stajalo prepolovljeno granje.
Kuće u kojima su do juče ljudi živeli, družili se, slavili rođendane, božiće, uskrse, slave – ubrzo su postale ruševine.
Tim rekama plutala su beživotna tela, tela ljudi koji su do juče slavili božiće, uskrse, slave.
Život su im prekratili ljudi koji su do juče slavili božiće, uskrse, slave.
Zbog ideala.
Zbog višeg cilja.
Zbog novca.
Zbog verovanja.
Zbog pitaj boga čega sve.
A grad je sve to gledao. Trpio. Gutao.
I preživio.
U njemu jedni krive druge.
A meni… Meni ste svi krivi. Za sve.
Krivi ste mi što nemam niti jednu sliku iz detinjstva.
Krivi ste mi, jer život delim na ‘pre rata’ i ‘posle rata’.
Krivi ste mi što gde god se pojavim i kažem odakle sam, nastane muk, a ljudima se preko lica prevuče mrtvački izraz.
Krivi ste mi, jer kome god spomenem odakle sam, zna za taj grad. Po zlu.
Krivi ste mi, jer sam skoro pola života provela u ruševinama i što su mi se oči toliko navikle na to da sam kad bi me neko pitao ‘ima li ruševina?’ ja odgovarala da nema.
Krivi ste mi, jer mi čak i u jednom Sarajevu kažu ‘jedino vama priznajemo da ste prošli gore od nas!’
Sada ga zovu herojskim gradom. Jer je herojski preživio sve što je pred njega stavljeno.
Grad danas živi. Rekla bih – na aparatima. Nema vatre, nema pucnjeva, ne plutaju mrtva tela rekama. Ali živa tela koja su tu – herojski se bore s najskupljim računima za grijanje. Država koja se branila baš tu, u tom gradu, sada mu vraća najskupljim računima za grijanje. To mu je hvala.
Oni prije su od njega napravili legendu i simbol, a ovi sada od njega napraviše – slučaj.
Jednima je simbol pobjede, drugima simbol stradanja.
Jednima je ‘oslobođen’, a za druge je ‘pao’.
A meni je – moj.
U mom gradu postoje ljudi koji ne jedu svaki dan. Jer nemaju šta.
U mom gradu nacionalni predznak je prvo što se gleda. O čemu god se radilo. Ta priča bledi, ali je još uvek tu i takva.
U mom gradu na većini državnih institucija ne postoje ploče s natpisom koja je to institucija.
Moj grad je silovan i to traje još uvijek.
Siluju ga uvijek u ovo doba godine. I pred izbore. Najpogodnije je. I najisplativije.
Moj grad svi jako vole. Plaču za njim. Dolaze u njega jednom godišnje. Žive u dubrovnicima i zagrebima. Klima je tamo bolja, prijatnija.
O mom i u mom gradu snimani su filmovi – i dokumentarni i igrani.
Atraktivan je. Simbol je stradanja, patnje, manipulacije.
Moj grad je i njihov i njihov.
Za njim sam plakala i pretila mami da ću pobeći iz izbeglištva. Iznela sam celi plan kako ću to napraviti. Istukla me tada. I nikad više. Batine sam dobila – zbog svog grada. Oprostila sam joj.
Moj grad ima nagrađivane i svetski poznate muzeje.
Jedini je koji ima ekološki i u potpunosti domaći proizvod – turistički brodić koji plovi tom velikom rekom.
U njemu počinje Fruška gora.
U njemu se grle Srem i Slavonija.
U njemu je najveća riječna luka u Hrvatskoj.
U njemu je rođen nobelovac Lavoslav Ružička.
U njemu su dane provodili Vuk Karadžić i Branko Radičević.
U njemu dane provodim i ja. Onako kako znam i umem.
Ne znam je li sve to zaslužio i ako jeste – čime je zaslužio.
Verujem u neke bolje dane, iako ne verujem da ću ih ja dočekati.
A voljela bi’ da ih dočekam upravo u svom gradu, u Vukovaru.
Naslovna fotografija: Marko Balaži
