Zbog nje, ja ne starim više.
Zbog nje, ja ne smem da starim, ne kao do sada. Moja duša mora ostati koliko toliko mlada, čista, prozračna ko tek oprana okna na podnevnom Suncu. Neiskvarena. Udaljena od mraka.
Zbog nje, ja se vraćam u godine kada sam sa tatom, ruku pod ruku, odlazila na seoske mobe.
„Deder malecka daj ono pivo iz gajbe!“.
„Stiže pivo, čika Pero!“.
Bile su te mobe divne. Udružene ruke stvarale su nešto, skidale teret posla sa deset i delile ga na sto, dvesta prstiju. Solidarnost koja je gradila. Solidarnost koja danas krepava ko pregladneli ulični ker.
Zbog nje, vraćam se u one mirne večeri kada sam sedeći na podu skučenog, dvadesetosmokvadratnog stana češljala lutku Vidu i krajem oka gledala Hajde da se volimo na jednom od tri postojeća kanala.
Zbog nje bežim u dane kada smo ne porodično, već ulično, letovali u Drveniku. Pun autobus raspoloženog komšiluka. Tata spava na krupnom ramenu krupne komšinice otvornih usta. Smejemo se. Spavamo. Smejemo. Čekamo kratkotrajni zadivljujući mrak tunela. Delimo domaće kroasane i paštetu, od šofera do šaraga. Jednako se plašimo Moračinog kanjona u maglovitu zoru. Povraćam posle uzvika „eno ga more!“. Mama kupi majicom klečeći, utisnuta među dva sedišta. Pizdi, ali je srećna zbog beskrajnog plavetnila koje samo što nije i njegove soli koju od maturske ekskurzije nije osetila.
Zbog nje, ja sam devojčica koja lepi sličice u album, oprezno da ne pređe preko ivice. Devojčica koja se ljulja u parku i peva glasno, toliko glasno da ptice beže u nebo. Devojčica koja crta flomasterima. Koja kida list kada pogreši, jer ne voli da prepravlja i briše, već voli isponove.
Devojčica koja želi da bude prodavac novina zarobljen u trafici, u mirisu štampe, dok napolju veje, dok ljudi crvenog nosa samo naslućuju toplotu koja me obavija.
Zbog nje, ja sam devojčica koja u stisnutoj kujni pere komšinicino suđe, stavljena na stolicu da rukama lakše dohvati mlaz iz slavine. Devojčica koja uživa u tome, koja se zabavlja u zveckanju keramike.
Zbog nje, vraćam se još ranije, u podstanarsko dvorište gde u karo zepama na stolici od pruća igram sa malenim dairama. Kraj majke sam koja širi veš na dva duga kanapa štapom podignuta visoko u nebo. Imam samo tri godine i želim da budem balerina, balerina sa dairama, za santimetar bliže oblaku.
Zbog nje, ja sam curica koja ne spava, jer tako gusto padaju pahulje celu noć, otkriva ih svetiljka, ne spava od uzbuđenja jer će ujutro istrčati u belo dvorište i golim prstima traljavo praviti velikog Sneška.
Zbog nje, ja se trudim da svakog dana budem devojčica iz prošlosti, nasmejana, zadovoljna, bezbrižna, ona koja ne poznaje licimerstvo, zavist, sujetu, mržnju. Ništa kvarno što može poteći iz čoveka, jer kako bih takva pred nju?
Zbog nje, ja ne smem da starim više. Ne na isti način kao do sada. Ne smem da propuštam kroz sebe bilo šta što bi moglo da me nagrize, odgrize, povuče u mulj. Jer šta bi onda dobila od mene, koji deo mene?
Ja učim od nje. Učim od svog deteta koje ima jedanaest i po meseci.
Učim da se radujem, ponovo. Da se radujem svakom buđenju, poljupcu u obraz, rečima „dobro jutro“, krupnim pahuljama, usputnom zagrljaju, opalom lišću, psu koji vuče nogavicu i maše repom, kapljicama vode koje lete unaokolo kad pljusneš rukom, ukusu hrane, grimasama, tapšanju, bubamari, pesmi, maslačku koji se predaje vazduhu, gugutkama koje ljuljaju žice, pekaru, prolazniku.
Učim da se radujem kao da sve vidim prvi put. Kao da sve osetim i čujem prvi put. Kao da sve ovo ovde postoji samo zbog mene, zbog nas.
Kao da upoznajem život ponovo. I sebe, ponovo.
Učim da posmatram ljude kao kada sam imala pet, osam ili deset godina. Bez filtera. Bez dodataka. Gole.
Učim da se osmehujem, da mašem, svima, bez obzira o kome je reč. I ponovo shvatam koliko to ljudima prija, koliko nam to danas fali.
Ja učim od nje. Učim od svog deteta koje ima jedanaest i po meseci.
Zbog nje, ja ne starim više.
Ne na isti način.
Zbog nje, ja starim unazad, ako je to moguće. Godinu za godinom…
Zbog nje, ja se rađam, ponovo.
I ponovo.
I ponovo.
