Nemojmo čoveku da govorimo „iskuliraj“ reda radi. Nemojmo ni usput, jer je malo vremena da mu kažemo bilo šta drugo. Nemojmo ni radi ljubaznosti.
Nemojmo ni kad nije reda radi i ljubaznosti, već mislimo da mu dajemo smrtno ozbiljan savet. Jer „iskuliraj“ nikad ne može biti smrtno ozbiljan savet, koliko god mi bili iskreni u svojoj želji da nekom pomognemo izgovarajući ovu reč.
Nemojmo ni onda kada nam je dosta slušanja tuđe muke. Ni onda kada imamo svoju muku, pa nam samo još tuđa falila.
Jer,
malo je reči koje čoveka pregaženog, samlevenog, dekintiranog, bolesnog, sluđenog, prevarenog, usamljenog, pa čak i onoga kome je sve ok mogu iznervirati kao „iskuliraj“. Pa čak i kada zna da to govorimo onako, da bismo nešto rekli.
Jer mi ne možemo da znamo koliko je nekog zaista pritisla muka i koliko ga ždere u predelu stomaka. Možda nema da plati kiriju, možda nema od koga da pozajmi za kiriju, možda mu majku šlogiralo, pa joj menja pelene, a nema za pelene, pa se dovija, možda ga zaista boli što nema da izvede devojku koliko god mu ona govorila „novac mi nije bitan“, možda je zaista frustrira veliki kvrgavi nos i višak na bokovima iako joj svi ponavljaju „važna je unutrašnja lepota“, možda je zaista tužan, tužna iako bi se reklo da imaju sve.
Kad nekom kažemo „iskuliraj“ čini mi se da mu kidamo i onaj preostali nerv koji mu još uvek spaja glavu i srce. Rušimo mu krov na glavu. Guramo rukom preko ivice. Prelazimo tvrdom čizmom preko mozga. Ponekad ispadne da ga zajebavamo.
Jer svima je jasno da niko ne može tek tako da se opusti i iskulira. I valjda zato ove reči toliko nerviraju.
One su gotovo u rangu saveta „biće bolje“, „ko zna zašto je to dobro“ i „nemoj da se nerviraš“
Prestala sam da govorim ove reči ljudima. Kad mi se onako usput požale, kažem im: „ne znam šta bih ti rekla.“
„A, ništa, šta ćeš mi reći.“
Tako da, izgleda, ni ovo ne valja izgovoriti.
Muka je gadna stvar. I taloži se u čoveku godinama. Ljudi koje je pritisla ponekad ni ne očekuju savet ili pomoć, pričom o njoj samo pokušavaju da je se oslobode.
Možda bi zato trebalo da ih zagrlimo.
Ili poljubimo. U glavu, čelo ili obraz. Možda i u usne, ako nam dođe.
Ili ih pozovemo na kafu.
I rakiju.
Ljudi vole kad ih pozoveš na kafu i rakiju, pa makar i ćutali između gutljaja.
Vole ljudi i da se grle, samo ih nekad stid, a grlili bi se oni do sutra, dok se ruke ne ukoče. I tela ne ukoče. Jer ta ušuškanost u drugog donosi neki smiraj, osećaj da nisi sam, da je taj neko spreman da na sebe primi tvoju bol i dati malo svoje snage. I da je iskren. A to je mnogo vrednije od suvisle priče, davanja saveta i izgovaranja „iskuliraj“.
Jer ljudi će iskulirati onda kada budu bili spremni da iskuliraju. I sposobni i sazreli da iskuliraju. Opustiće se onda kada dođe vreme. I prestaće da se nerviraju onda kada im svi budu prestali savetovati: „ne nerviraj se“
Ponekad sejemo reči tek tako, ne razmišljajući koliko se neko može vezati za njih, ko osuđenik za poslednju želju. Nekome naše najdobronamernije „iskuliraj“ može biti ko uragan.
Sa zagrljajem ili rakijom već nema prevare. Umeju zagrejati krv, a čoveku koji misli da je hladan i prilično mrtav često je samo to potrebno. I ona pesma do koje dođe ako se slučajno zapijete, pa opustite.
Izgleda stiglo vreme da svi puno pričamo, a niko nikog ne čuje.
Da se svi stalno po mrežama gledamo, a istinski se ne vidimo.
Da svi delimo savete, a niko nikog ni ne želi da razume.
Da se podrazumevamo izgovarajući „iskuliraj“ i „opusti se“.
Da se tako udaljavamo i među sobom hladimo.
I biće da nam još jedino ta kafa i dunja mogu pomoći.
