Kao nezaposlena osoba (koja povremeno radi na zamjenama) prošla sam nekoliko radionica na temu ‘kako se predstaviti poslodavcu’. Smatram dragocenim sve što sam naučila i pročitala u vezi sa tom temom, jer je zbilja važno kako ću se predstaviti toj nekoj budućoj nadređenoj ili nadređenom. Sve je važno – od držanja tela i pogleda, preko garderobe koju izaberem za razgovor, pa sve do onoga što ću reći o sebi i onoga što mislim da me izdvaja u odnosu na druge kandidatkinje.
E, ovo nije priča o tome.
Ovo je priča o poslodavcima.
Ovo je priča o tome šta sve poslodavci rade na razgovoru za posao, šta pitaju, na koji način i kako se ophode sa možda budućom zaposlenicom.
U 10 godina koliko sam nezaposlena, tj. povremeno zaposlena, poslala sam trocifren broj molbi i bila na 50ak razgovora za posao. Jer ne zovu svi na razgovor. Neki imaju čak i testiranje. Ima svega.
Izdvojiću meni zanimljive situacije.
Stomatolog traži asistenticu. Razgovor dogovara u radno vreme dok mu je pacijent na stolici i dok zahvat traje. Čovek drži kliješta u rukama i priča sa mnom, sa kandidatkinjom, možda budućom svojom zaposlenicom. I ne vidi nikakav problem. Ja vidim problem, jer nema rukavice na rukama, ali to sad nije tema. U razgovoru me ne pita apsolutno ništa o mom radnom iskustvu, preporukama i slično, nego me pita odakle sam i dodaje da mu je ta informacija jako važna zbog plaćanja putnog troška. Dakle, tog čoveka ne zanima jesam li ja aljkava i prljava, treba li trošiti vreme da me uvede u posao, imam li uopšte iskustva u toj grani, ne. Njega zanima odakle sam ja. I to je trenutak kad se ja kao nezaposlena osoba zapitam – treba li meni ovo u životu? Treba li meni da 8 sati dnevno provodim sa osobom koju o meni zanima samo to – odakle sam? Ne, ne treba ni meni, a ni njemu. Bar je tako ispalo, jer me nije primio. I ne samo da me nije primio, nego mi nikad nije ni javio da me nije primio.
Sanitetski prevoz traži medicinsku sestru. Vlasnik saniteta po zanimanju ugostitelj. Razgovor se obavlja u njegovom fensi uredu. Objašnjava mi da nije to ništa zahtjevno ni teško i pita za konfekcijski broj koji nosim, da zna zbog uniforme. Kažem mu koji broj nosim. I to je to. Nikad slova o tome jesam li primljena, a od tada je prošlo 7 (slovima: sedam) godina. Pre pola godine isti sanitet traži medicinsku sestru, javljam se na natječaj, dogovaram razgovor. Isti taj ugostitelj me prepoznaje, pita se kako to da sam toliko uporna (?) i kaže da traže muškarca, ali ne smiju to navesti u natječaju. Zahvalim se i napustim žutu zgradu.
Dom za stare i nemoćne. Dolazim na razgovor. U mračnom hodniku punom dima dočekuje me žena u šarenoj širokoj haljini, sedi i puši. Kaže mi da sednem. Ne persira. Ukratko objasni da je plata 3.000 kuna, ali ‘na ruke’ i da može da mi plati 300 kuna putnog troška (koji iznosi 1.000 kuna). Ne pita za iskustvo, ne pita ništa. Obiđem sa medicinskom sestrom sobe. Ona mi putem objašnjava da se radi bez prijave. I da mogu da počnem sutra. Ne počnem.
Oftalmološka poliklinika. Uređenje kao iz filma. Razgovor dogovoren tad i tad. Ali ne samo sa mnom. Dogovoren je razgovor u isto vreme sa 19 kandidata i kandidatkinja. Nema veze, neću cepidlačiti, radi mi se ovde, lepo je, čisto je… Zadnja sam. Jako su zadovoljni mojim životopisom, čak su i preporuke pročitali, odgovara im što sam starija od ostalih, misle da sam samim tim ozbiljnija. Ipak sam radila na 12 radnih mesta. Objasne mi opis posla. Pitaju za udaju i decu, hoću li, jesam li. Kako da kažem da nisam i da neću? Onda samo kratko kažem – nisam, nemam. Dok to govorim, u glavi mi odzvanjaju situacije u kojima negacija ide skupa s glagolom i nalazim poveznicu sa svojom tadašnjom situacijom – neću (se udavati i rađati), nemam (decu i muža), nisam (tu da me to pitaš), nemoj (to da me pitaš), nedostajati (će mi love ako se ne zaposlim). Čućemo se za dalje, ideš u drugi krug. Hvala, vidimo se, doviđenja. I nikad se ne jave.
Oftalmološka poliklinika. Prijava mejlom, nema slanja papira. Dakle, lajk. Brže, jednostavnije i jeftinije. Staklena zgradurina. Testiranje, pa razgovor nakon par dana, ako prođeš test. U testu životna pitanja, smislena, nevezana za struku. I pitanje – da li pušite? I u zagradi objašnjeno da i ako samo uz kavu, zaokružite ‘da’. Naravno, zaokružim ‘ne’, jer ne pušim. Na razgovor bivaju pozvani samo oni koji ne puše. To mi se u startu svidi. Na razgovoru vlasnik i psihologinja. U glavi mi odzvanja ‘jebote, ovima je stvarno stalo da zaposle osobu koja će im najbolje odgovarati’. Postavljaju pitanja poput – zašto mi mejl glasi tako kako glasi (nije ime i prezime), zašto sam navela toliku plaću u testu (bilo je pitanje kolika očekujete da je plaća na tom radnom mjestu). I jesam li spremna izvaditi pirsing iz usne za potrebe posla. Objasnim da jesam, iako iznutra i nisam skroz. Ali treba mi posao, jebeš pirsing, on ne plaća račune i putovanja. I opet zapnemo kod putnog troška. Uredno su javili mejlom da nisam primljena. To mi je svakako najugodniji razgovor za posao.
Poznati plastični kirurg traži medicinsku sestru. Prijava mejlom. Uđem u drugi krug. U drugom krugu pisanim putem treba odgovoriti na ‘slijedeća’ pitanja. Odgovorim na sva i ostavim kratku opasku da nije ‘slijedeća’, nego ‘sljedeća’ , objasnim razliku i dam primjer. Nikad mi se više ne jave. Ko me jebe kad cepidlačim!
Dom za stare i nemoćne. Jako se svidim vlasnici. Slatka sam joj, jako joj se sviđa moja tetovaža i što sam nasmijana i što volim da kuvam (što saznaje u priči sa mnom). Ona bi da ja tu vodim sve to što treba – tim rečima. Naravno, plata minimalac, a malo iznad minimalca ‘na ruke’. I naravno da dođem iz noćne ujutro u 7, pa odmah u drugu idem, nema tu problema nikakvih. I onda skontam da nema rukavica i da nemam pincetu i da osoba iz suprotne smene ne želi da radi svoj posao i da ne samo da treba da budem medicinska sestra, nego treba i da kuvam doručak/ručak/večeru (pogrešno shvaćena moja rečenica da volim da kuvam) i perem podove i kosim travu. A super je ako pomognem i oko krečenja. Naravno da se unutra puši, iako je to strogo zabranjeno. I naravno da ja treba da tu provedem trećinu dana. I lepo se zahvalim, uzmem lovu za tih 5 dana na crno odrađenih. I napustim lokal.
Otvorena sam ja i za druge poslove, ne samo za struku. Javim se na natječaj za recepcionerku. U pitanju je privatni smještaj. Nazovem, predstavim se, kažem zašto se javljam. Žena se javi, ne predstavi se, naravno, zašto bi’ ja znala s kim pričam, valjda je dovoljno da ona zna s kim priča. Pita, citiram: „Di si do sad rad'la i kol'ko dugo?“ Kažem da nisam nikad taj posao radila. Povišenim glasom mi kaže da ne zna zašto sam se javila, kako mislim to raditi, a ni ona mi ne zna to objasniti, jer je i njoj to sve novo. Kažem joj da u natječaju ne stoji da je potrebno radno iskustvo na traženom poslu, nego piše samo ‘potrebno radno iskustvo godinu dana’, a to imam. Da je pisalo da treba radno iskustvo na tom poslu, naravno da se ne bi’ javila. Kaže: „Onda ništa!“ Hvala.
Dom zdravlja. Natječaj za radno mjesto medicinske sestre u sanitetskom prevozu. Testiranje. U testu pitanja koja nemaju veze sa radnim mestom. A u hodniku, pre samog testiranja, čujemo ime i prezime osobe koja će biti primljena. Tako i bude.
Sva ova iskustva mi govore da postoje poslodavci koji ne ulažu u sebe, ne razvijaju se dalje od onoga što im je primarno zanimanje i posao.
Ali sva ova iskustva mi govore i to da nikad nisam dobila posao preko natječaja, samo preko preporuke, preko ‘znam je, dobra je’, dakle – usmenim predanjem. S kolena na koleno. Od usta do usta.
