Pročitala sam vest koja kaže: Talibani kucaju na vrata tri puta. Naježila sam se od glave do pete i celu me je obuzeo strah, a meni nijedan Taliban neće pokucati na vrata, znam million posto. Zamislite koliku moć ima zlo kada neko svojim postupcima širi strah čitavom planetom. A sada zamislite kolika količina straha preplavljuje sve žene koje znaju da će im se taj zvuk kucanja desiti. Sve to bez naznaka da će im se mir i sloboda ikada vratiti.
Kako je došlo do poražavajućeg gubitka svih ljudskih prava? Ne znam koliko puta sam pročitala rečenicu u kojoj piše “iznenada” ili “sudden and devastating loss of rights”. Ništa ovde nije iznenada. Osveta se služi hladna. Talibani su poslednji put vladali Avganistanom od 1996. do 2001. godine. Zakon o eliminaciji nasilja nad ženama 2009. godine, kriminalizovao je silovanje, zlostavljanje i prisilni brak i učinio nezakonitim sprečavanje žena ili devojaka da rade ili studiraju. Sve što se dešava poslednjih dana ne zaobilazi pitanje – kako je moguće da sve ono protiv čega su se te žene godinama borile i konačno pobedile, ponovo postaje razlog za neku novu borbu? Talibani su strah, zlo i mržnja prema ženama koju je neko spreman da neguje.
Strah od Talibana u Avganistanu je i strah od mizoginije za sve žene na svetu.
Dok ne prestajem da čitam šta se dešava u državi koja je 5.425 km udaljena od Beograda. ne prestajem da mislim na gomilu signala koje godinama dobijamo i koji jasno ukazuju na prisustvo mržnje prema ženama i u državama u kojima Talibani ne kucaju tri puta na vrata, ali se, ipak, šetaju neka druga, ništa slabija mizoginijska stopala u svojim odvratnim cipelama. Pre manje od godinu dana bili smo svedoci donošenja zakona o zabrani abortusa čak i u slučaju deformiteta fetusa. Ovo se dogodilo u Poljskoj. U sred Evrope. Vlast je u toj državi, pod uticajem desničara, ženama u 2020. godini zabranila pravo na izbor. Poljska i Avganistan nisu države u kojima živimo, ali je svet u kojem postojimo odobrio naslove u novinama koji direktno optužuju ženu zbog pada nataliteta, naslove koji romantizuju porodično nasilje (“Fatalna ljubav je odvela u smrt”), slogane “Rađaj ne odgađaj”, “Pusti reči nek zakmeči”. Prema podacima UNDP Srbija, u Srbiji u proseku svakih 10 dana jedna žena bude ubijena u kontekstu porodičnog ili partnerskog nasilja. Svakih 10 dana u stanju smo da ne reagujemo na ove i gomilu drugih problema i na taj način gledamo kako se mizoginija dešava nama pred nosem.
Problem koji je naizgled van našeg dvorišta, zapravo je u samoj srži i našeg društva. Ništa se nigde ne dešava odjednom. U jednoj državi, na današnji dan, neko tumači veru na pogrešan način i daje sebi dozvolu da ženama ukine sva ljudska prava. Mizoginija se uči u detinjstvu i prenosi se kao kulturološko nasleđe. Ne samo to, ženski život i ovde ima manju vrednost. Znam da će većina reći da preterujem i da žene u Avganistanu nemaju ništa zajedničkom sa ženama na Balkanu, pa ću vas zamoliti da pročitate komentare ispod bilo koje vesti koja govori o ubistvu žene od strane partnera. Ništa više. Onda mi recite da li se nešto dešava odjednom.
To nas i dalje neće staviti u isti položaj i ne treba, ali će ukazati na negovanje problema koji može da poraste toliko da i o nama neko piše “odjednom se desilo”.
Svako izgovoreno: “Ne podržavam nasilje, ali sigurno ga je nekako iznervirala”, nasilniku daje potvrdu da je njegovo ponašanje prihvatljivo i da On ima pravo nekome da oduzme život.
Svedočimo izjavama odraslih muškaraca koji u istu rečenicu stave silovanje i privlačenje pažnje.
Svedočimo izjavama koje silovanje povezuju sa modom.
Mnogo tužnih ljudi nasilje nad ženama pravda “dugačkim jezikom” koji ume da izbaci iz takta.
Ovde svi znaju šta žena treba. Znaju kada smo premršave, kada treba da se udamo, kada da rodimo, koliko puta da rodimo, koliko doterane smemo da budemo i kako možemo da se drznemo i ostarimo.
Ovde za nasilnika kažu da je isprovociran. Sve vam ovde ukazuje na to kako društvo krčka mizoginiju. Mislite o tome.
