Zašto znamo više za naučnike, nego za naučnice? Zašto znamo više za sportiste, nego za sportistkinje? Zašto neke žene kažu da jesu za ravnopravnost polova, ali nisu feministkinje? Ko će da im kaže da da nije bilo feministkinja, one bi danas učile da čitaju i glasno misle samo ako im muž i svekar dozvole?
Ako postoji društveni pokret koji se godinama pogrešno tumači, to je feminizam. Dezinformacije i nesposobnost procesuiranja informacija savršeno dobro stvaraju zablude.
Ukratko ću vam reći za šta se žene bore godinama, pa je malo sramno kada niste ponosne na borbu dok rezultate iste uživate.
Tri talasa feminizma su iza nas, četvrti živimo, mada, ako se ja nešto pitam, svaki talas i dalje traje jer se mnogi problemi nisu do kraja rešili ili se nisu rešili uopšte.
Prvi talas bio je aktivan tokom celog 19. i početkom 20. veka, kada je u Ustav SADa uneto devetnaest amandmana o ravnopravnosti polova (1929. godine). Borba nije počela te godine, uspeh na čitavom feminističkom polju bio je i ranije.
To je iste godine kad je na našim prostorima delovao Jugolovenski ženski savez. Borbe koje su obežile ovaj talas bile su usmerene na izjednačavanje građanskih prava za oba pola.
Drugi talas feminizma nastao je tokom šezdesetih godina XX veka. Fokus je bio na zalaganju za jednakost i suzbijanje diskriminacije.
Treći talas je obeležio slučaj Anite Hil koja je 1991. godine svedočila pred Sanatom zbog prijave da je na poslu seksualno uznemiravao sudija Klerens Tomas. Dakle, ovaj talas je nastavio borbe koje su započete u prvom i drugom talasu, ali su se feministkinje u tom periodu, od 1990. i tokom dvehiljaditih, borile i na drugim poljima, recimo, za uklanjanje razlika u platama.
Četvrti talas, kome i mi svedočimo nastao je neke 2010. godine. Fokus je na borbi za reproduktivna prava i anatomiju tela. Pokret #MeToo u poslednjih par godina, po mom mišljenju, najvažniji je događaj u četvrtom talasu. Danas se i dalje borimo za pravo na abortus, borimo se protiv kulture silovanja i degradiranja žena, borimo se za jednake plate, da kuću mogu da čiste i mama i tata, da svako zanimanje mora i treba da ima ženski i muški rod. Ukratko, pomeramo granice onoga što patrijarhat kaže da je prihvatljivo za žene.
Međutim, neki i dalje veruju da te granice postoje da bi se uništili muškarci.
Da li je to mržnja ili osuđivanje?
Patrijarhat automatski postavlja muškarce u položaj koji je superiorniji od položaja žena. Zato imamo muškarce koji i dalje, svesno ili nesvesno, žene smatraju nedostojnim za ravnopravnost. Žene, po njihovim mišljenju, treba da su tu zbog i za muškarce. Pa, nama je dalje čudno kada je žena stand up komičarka, a nije nam čudno kada je igračica u klubu. Žene su te koje zabavljaju telom, a muškarci umom, je l’?
S obzirom na to da patrijarhat muškarcima pomaže da se pridržavaju toksičnih rodnih uloga, teško je ne kritikovati određene muškarce. To ne znači da podržavamo i negujemo mržnju prema njima – iako oni često misle da je feministička borba, zapravo, borba protiv muškaraca.
Mnoge žene imaju trzajuću reakciju na feminizam, pa pre nego što ih pitam, ko im je omogućio pravo na glasno mišljenje, moram da ih podsetim i da feminizam nije uverenje da su žene superiornije od muškaraca. Odnosno, ukidanje patrijarhata ne znači da želimo da nastupi matrijarhat.
Drugi važni podsetnik: feminizam je pravo na jednaki izbor.
Šta su još pogrešna uverenja?
Feministkinje nisu ženstvene.
Sve feministkinje su lezbejke.
Ako ste feministkinja, ne možete biti religiozna.
Feministkinje ne podržavaju majke koje ostaju kod kuće.
Feministkinje ne veruju u brak.
Još jednom da vas podsetim – feminizam je pravo na izbor. Odnosno, živite svoja uverenja, ali bez licimerja. Ako već ističete da niste feministkinja, zašto onda koristite prava koja su vam te iste feministkinje omogućile? Sećate se serije “Gospođa Amerika”? Žene koje su bile antifeministkinje postale su žene koje se, na neki način, bore za prava žena. Ukratko, vrlo je lako da vas proguta ono protiv čega se borite ako ne veruje črvsto u vaša uverenja ili ako niste sebi objasnili protiv čega se borite.
I pošto sam jako besna kada vidim okretanje očima na pominjanje reči “feminizam”, evo par pitanja.
Da li se protivite ideji da svaka osoba pod nebeskom kapicom zaslužuje jednaka prava i jednak pristup svim mogućnostima? Zašto?
Šta vas ljuti?
Verujete li da bi svet koji prava određuje na osnovu toga da li neko piški stojeći ili ne, doveo do poštenog, zdravog i prosperitetnog života za sve?
Da li verujete da ste ispunjeni integritetom, saosećajni i pošteni?
Hvala na pažnji, ovde ću se zaustaviti jer je u Teksasu usvojen Zakon o abortusu kojim se zabranjuje pobačaj posle šeste nedelje trudnoće. Tamo vas takođe, ispred bolnice za prekid trudnoće, čeka Ketrin Niks, daruje vam kese s grickalicama i brošuru sa spiskom alternativa abortusu.
Filis Šlafli je među nama, nemojte posle da vam nisam rekla ako vas opet neko zamoli da rađate jer nema ko da radi u fabrikama.
