Nikad se nisam pitala zašto ja. Bolje ja, nego neko koga volim.

Nadežda bi rekla da je ljutnja zdrava. Ali ne i u ovom slučaju.

Nikad se nisam pitala zašto ja. Bolje ja, nego neko koga volim. Kad su u pitanju sranjca.
Imala sam trenutke kad sam čak i naglas izgovarala: Ipak bih da odustanem od pokušaja da pobijedim.

Srećom nisam.

Nisam ljuta ni na jednu osobu koja mi se greškom dogodila. Nemam vremena za to.

Da mi se baš svaka od tih stvari nije dogodila – ne bih ja bila ja, što bi rekla Lepa Brena.
Da nisam vidjela kako izgleda kad baš ništa ne izgleda kako treba – ne bi moja radost danas skakala oko mene čak i na sitnice.
Da nisam ostavljana i da nisam ostajala sama sa sobom ne bismo se nas dvije ovako lijepo upoznale i zavoljele.
Da nije život bagerom išao na mene, ne bih znala da mi je baš bager potreban.
Da nisam vidjela svoje najgore dane, ne bih toliko insistirala na tome da zaista zaslužujem najbolje dane.
Da nisam neke svoje ljude vidjela kako svijetle u tom mraku ne bih ni znala koliko su sjajni.
Da nisam bila primorana da budem hrabra, ne bih naučila koliko je sjajno kad si sama za sebe i zbog sebe hrabra.

Nije ovo poziv da probleme zovemo izazovima. Problem je problem i jebogamalićuko strašan je.
Nije ovo uvjerenje da je sve cvijeće i proljeće i da je sve u tvojoj lijepoj glavi.

Ovo je samo molba da probate da zadržite malo nježnosti, mnogo razuma i još više zahvalnosti čak i kad je SVE protiv vas.

Imajte na umu da je nekad je najveće junaštvo priznavanje slabosti.

Znam da sad izgleda kao da ja pametujem, što bi rekla Lola. Ali duboko u sebi, svaka od vas iz mog inboxa kojoj se sad čini da život baš nije fer, zna da postoji neko ili nešto zbog čega život, jebogaonajistimalipas, jeste jedno čudo.

Uhvati se za čudo, malecka.
O tome ko je fer, a ko ipak nije, ćemo kad staneš na obe noge.
Drži se za čudo i ne puštaj.
Svima nam ovih dana treba malo magije. ❤️