Znam da će mnogi pomisliti: Naravno da prepisivanje nije dobro, to nam je još učiteljica govorila, a neki će reći: Možda i nije dobro, ali ne bih ja nikad dobacio do dvojke iz hemije da sam je morao sam učiti, a to mi znanje ionako nikad u životu nije ni trebalo!
Ali ne pričam o tome. Pričam o prepisivanju kojim se bavimo danas, svi mi, neko manje neko više. Pričam o prepisivanju želja, očekivanja i ciljeva. Prepisujemo od bezazlenih: “Šta se nosi ove sezone” i “Kako da ukrasite prazničnu trpezu” pa do toga kako izgleda dobar posao, dobar život, dobar muž ili dete.
Stalno gledamo kako to treba da izgleda dobar život na medijima ali i svuda oko sebe i stalno nam se ovaj naš čini bledunjavim, nesadržajnim i praznjikavim. Jer šta! Oni na TV-u žive lepše, bolje i veselije nego mi, njihova praznična trpeza je bolje skockana, a njihova garderoba se bolje sjaji u svetlosti sveća.
Ne mislim da je uvek loše ugledati se na nekoga, ok je pokupiti savet kako da ti mleko ne pokipi ili da ti se maskara ne razmaže, ali mnogo je pogrešno od svog dečka očekivati da se ponaša kao u američkom filmu, gledati u svog muža jedinca ili ženu miljenicu, poredeći je sa idealnom osobom kreiranom od strane tima eksperata za potrebe neke visokobudžetne holivudske melodrame.
Pogađate da sam do ove teme došla gledajući oko sebe histeriju svetog Valentina i Dana zaljubljenih. Svaki frajer i svaka riba današnjice rizikuju da postanu najgori od sve dece ako ne kupe, (naprave, osmisle…) srcoliki, njanjavi i ljigavi poklon. Ko ne uradi ništa slično ozbiljno srozava ugled svog voljenog bića u društvu, čime dokazuje pre svega da mu nije stalo, ali i da je jedna samoživa i egoistična balkanska cepanica.
Onaj frajer koji dragu zaprosi stojeći (a ne klečeći – lepo smo videli kako se to radi u Americi) i koji joj pritom ne da ni manje ni više nego dijamantski prsten (al da nije kruškast – Keri nam je lepo objasnila da se samo brilijanti računaju) je slepac, stipsa i golja – dakle jadne su šanse da tu bude neke bračne sreće. Džaba su nam sve babe pričale da su se one udale sa zajmljenom burmom – to se više ne nosi.
Sad se nosi mlada u venčanici koja košta boga oca, i u skladu sa tim dizajnirano mesto, vreme, stolice, jelovnik, gosti i pokloni.
Ali to još nije najgore – najgore je (bar se meni tako čini) kad u te iste kopirane kalupe krenemo da guramo rođenu decu. Mislim, bračni drugovi su odrasle osobe, pa ako pristanu da budu ukalupljeni i nesrećni, to je, bar delimično i njihov izbor – ali deca!!!
Deca sad od rođenja poziraju po instagramima i ostalim fejsbucima, moraju da hodaju sa godinu, čitaju sa tri a sa pet sviraju bar klavir ako nema neke harfe ili klavsena u komšiluku. Uče najmanje tri jezika paralelno, idu na vajanje, jogu i akvabik i pre škole programiraju bar u Javi ako nisu dobacili do C ++. Pa sva deca koja nisu dobacila do ovih nivoa treba da se osećaju loše i neadekvatno, a njihove jadne, neuspešne i loše majke moraju biti nesrećne – na kraju krajeva i zaslužile su!
Zato Vas lepo molim, kad sledeći put budete hteli da se roknete ili bar iselite zato što imate bračnog druga koji ne samo što ne zarađuje milione nego bi radije dremao posle ručka nego sa Vama analizirao poeziju i dete koje radije bleji u telefon nego što radi zadaću, zapitajte se: odakle Vam ideja da Vam trebaju milioni, da li stvarno volite poeziju i šta ste poetsko pročitali u životu (ne računa se Desanka Maksimović – to je bila obavezna lektira), kao i da li Vi možda, takođe, radije blejite u telefon nego što radite zadaću?
Jelena Novaković, žena, majka i domaćica
