Nešto od tih ne toliko korisnih stvari je nastalo kao deo “lepog vaspitanja” i tiče se poštovanja starijih osoba kao autoriteta.
Namera je sigurno bila dobra, ali učenje dece, a – kako me je nedavno podsetila sjajna i neverovatno važna emisija “Ona se budi” – pre svega devojčica, da budu fine, tihe i dobre i da poštuju starije od sebe je izuzetno opasna i potencijalno razarajuća praksa.
Zbog čega? Zbog toga što među tim starijim, “mudrim” glavama neretko ima izuzetno zlonamernih i loših ljudi, kojima svojim lepim vaspitanjem samo dajemo vetar u leđa i omogućavamo im da im prođe nešto što ne sme da prođe i nešto što nije u redu.
Da li se kajem što sam “lepo vaspitana”? Ponekad, da. Kajem se, jer smatram da sam mogla biti lepo vaspitana i bez toga da oćutim ili “pustim” nečije užasne reči i postupke samo zato što je stariji, a ja u odnosu na njega – balavica.
Nedavno sam čula jednog takvog, gospodina u poodmaklim godinama, koji je sa krajnjim nipodaštavanjem komentarisao jednu razvedenu ženu iz našeg okruženja. I shvatila sam da imam šta da kažem i da neću da oćutim. Odgovorila sam mu tad, a opširnije ću mu odgovoriti i sad.
I neću mu persirati, iz dva razloga. Prvo – jer je svojim komentarima izgubio pravo na tu vrstu poštovanja. A drugo – zbog toga što ga ja VIDIM.
Iza sede kose, naočara, proćelavih zalizaka i grube kože, vidim ranjenog dečaka koji je decenijama raskopavao svoje rane i ujedao sve oko sebe.
Dakle – tebi, neuvaženi gospodine.
Želim da kažem da znam zbog čega si takav, toliko ogorčen, toliko nesrećan, toliko oštećen. Možda si u godinama kada se brojne stvari zaborave, ali sigurna sam da se nepogrešivo sećaš sebe kao dečaka i svih rana koje vučeš iz tog vremena.
Prvo sam nameravala da ti kažem da mi je jako žao što te majka nije volela dovoljno da ti pruži normalno odrastanje i ljubav, nego je izabrala da odrasteš u psihodeliji i svađama i postaneš ovo što si sad.
Ali onda sam shvatila da to nije fer, jer ona možda nije ni umela, ni mogla bolje. I ne mora da znači da te nije volela, možda je mislila da upravo zbog dece treba i mora očuvati porodicu.
Shvatila sam zašto mrziš razvedene žene. Mrziš ih, jer one stoje kao živi, prokleti podsetnik da može drugačije, a onda hoćeš da vrištiš, jer TEBI niko nije omogućio drugačije.
Hoćeš da ih ućutkaš, ugušiš, poništiš, nazivaš ih sebičnim kurvama, a dete u tebi ne prestaje da plače i da se pita zašto ono nije imalo sreću da za majku ima sebičnu kurvu koja će ga uzeti za ručicu i odvesti negde gde će imati lošiji krevet, ali će ići u taj krevet potpuno bezbrižno, bez zatvaranja ušiju, jer neće biti psovki, uvreda, lomljave i buke.
Negde gde dečije srce neće strepeti od zvuka koji pijana ruka pravi kad pokušava da otključa vrata i bure koja tad može da nastane, negde gde tinejdžerski bunt neće maskirati želju da se ode, bilo gde, samo da se izađe odatle.
Sažaljivo se mrštiš na reči “dete razvedenih roditelja”, to te teši jer makar nisi to, makar se nisi seljakao između dve kuće, makar su se tvoji roditelji šetali zajedno, iako decenijama nisu mogli da se smisle, makar se tetke na ulicama i zadrigli gosti kafanskih terasa nisu došaptavali kada te vide kako prolaziš sa jednim roditeljem, jednim krilom, a oni znaju da su za let potrebna dva, pa makar i spržena, da je porodica najvažnija, da se zbog dece ostaje po svaku cenu, da je bitno da nema nekog brutalnog fizičkog nasilja, a udarce po duši i rezove po psihi ko jebe, njih ionako vidiš samo ti.
A onda se setiš, ne vidiš ih samo ti… jer su ti rezovi od tebe napravili ono što si sad – crnu rupu, koja usisava svu dobrotu i ljubav koja joj se pruža.
Nekoga ko po nepisanom pravilu privlači upravo empatične, brižne i tople osobe. Nekoga kome smeta sreća i smeh, pa uvek nađe način da pokvari takve trenutke, naročito one posebne. Nekoga ko je besan, a ne zna da je bes zapravo tuga koja nije imala gde da ode.
Nekoga ko bi ujedao sve podsetnike na detinjstvo, sve filmove gde se metiljavi Ameri smeškaju bivšoj ženi i zahvaljuju joj se na delu života koji je bio lep – dok to nije prestao da bude…
To ne može da postoji!!! Parovi gde on nju ljubi u kosu u prolazu, bivši partneri koji se poštuju i pomažu, to je foliranje, to nije stvarno!!! Stvarno je ono što su tvoje dečije oči gledale i naučile da je jedino normalno.
Zato mrziš razvedene žene. Mrziš ih jer te podsećaju da svi imamo izbor i da je za njega nekad potrebna ogromna hrabrost.
Nadam se da ćeš se jednog dana suočiti sa svojim demonima i uspeti da oprostiš – drugima, ali pre svega sebi. Kada to postigneš garantujem ti da više nećeš loviti lažne krivce za svoj bol, a razvedene žene nećeš više ni primećivati, jer izgledaju potpuno isto kao sve druge.
U međuvremenu – skrati taj jezik, ne priliči tvojim godinama da blatiš one o čijoj petlji možeš samo da sanjaš.
Autorka: Marica Rajković
