Živimo te nije mi teško živote i gledamo kako su i dalje očekivanja od žena u svakom deliću modernog društva. Društvo kaže da si Superžena ako stižeš da rađaš, vaspitavaš, skuvaš za danas i sutra, trčiš u 6 ujutru, radiš do 5, nekad i duže, poneseš laptop kući, bindžuješ Netflix, zakažeš nokte, preuzmeš paket iz Zare, objasniš svetu zašto si se razvela, a kad si već tu, oribaš i kupatilo i okačiš zavese. Bogami, meni se nekad i od kuvanja jutarnje kafe vrišti u jastuk i ne mislim da sam zbog toga manje super. Smatram da su sva ta nova očekivanja jedan vrlo nezdrav i opasan model koji pogrešno predstavlja i feminizam i borbu i slobodu. Ta nova očekivanja su projektovala iluziju da smo postigle ravnopravnost, dok je istina da se i dalje suočavamo sa stereotipima, femicidom, seksizmom na radnom mestu i u svim sferama života, sa balansiranjem između “kuku, vrišti mi se” i “nemoj da vrištiš, jaka si”.
Očekivanja su nametnuta tako da žena ne sme da pokaže slabost. U patrijarhalnom društvu slabost je kultna asocijacija na ženu, dok je muškarac jak, stabilan, uspešan. Da bi došla do ravnopravnosti i prihvaćenosti, žena je trebalo da dobije sve te osobine koje čine muškarca. Da ona bude jaka, da može da izdrži sve i još malo preko, da ne pokazuje emocije. Ali, patijarhat voli kult požrtvovane žene, žene koja ćuti i trpi zbog porodice. Čini mi se da vremenom taj kult ne bledi jer opet žrtvujemo psihičko i fizičko zdravlje da bi društvo koje ženska borba ni najmanje ne zanima, reklo – bravo, jaka si, tako treba. Zar zabrana slobode nije kada moramo da obraćamo pažnju na sva ta očekivanja i pravila, a pobeda slobode kada pustimo sebe da dišemo?
Jesam li ja bolja kad progutam šesnaestu knedletinu, slažem da mi nije teško, da nisam toliko umorna i da mogu ja to sama? Mogu mnogo toga sama, uglavnom uradim i ono što mi je teško, ali da podsetim koga treba: ne moramo ništa. Sloboda je kad damo sebi dozvolu da dobro činimo sebi jer su nas u krajnost oterali oni koji ne razumeju pojam ženskog oslobođenja. Oslobođenje znači, između ostalog, da svaka žena može da odluči šta u kom trenutku želi da radi ili ne želi i da je tuđe osude ne definišu.
Često ćete čuti da su Superžene nastale kao posledica feminizma, što je na previše nivoa pogrešno. Superžena je novi trzaj patrijarhata jer odatle dolazi svaki “žena mora/treba da” princip. Patrijarhalno društvo voli kada se žene odriču nečega i kada je lični mir cena tog odricanja. Voli tihu požrtvovanost jer ako se ne daj bože osilite da nešto nećete i da vam je nečeg dosta, pa to je znak da niste dovoljno jake.
A kad smo kod ženske snage – ženama ništa nije poklonjeno. Nemojte da vas ikada uvere u suprotno. Ponosna sam na žensku borbu jer smo se za mnogo toga izborile, mnogo puta pobedile, često se vraćale na početak, pa gazile opet kao da nam nije dosta svega i kao da nismo videle da za većinu odluka nije bilo bitno koliko je truda uloženo jer su se odluke donosile od strane muškaraca.
Naviknute da konzumiramo tuđa mišljenja, dobile smo Superženu koja se odriče svega, a najviše sebe da bi dokazala da pripada svetu koji ponovo očekuje i ponovo deli uloge. Istina je, zapravo, da nikada nisu prestali da nas definišu, karakterišu i da nam nameću svoju volju.
Žena kaže ženi – možeš sama, ali ne moraš. Sloboda je u zajedništvu.
