Deda, opet ti pišem
I opet nam dišem.
Ne ide odustati na pola posla,
govorio si.
instagram.com/ skrivenaizameseca
Ne znam šta bih ti rekla.
Juče sam te spominjala.
Iz crne kutije je virila tvoja ruka,
koja je milovala moj obraz.
Obećala sam da ću ti napisati brdo redova,
ali bojim se da neće biti dovoljno.
Svaki redak je sve besmisleniji,
jer samo bih ti pisala bez ikakvog cilja.
Nisi tu,
premda slušaš više od prisutnih.
I dalje izbegavam komedije,
na tebe me podsete.
Najveća sam kukavica.
Izbegavam pogledati čelo stola,
stolicu na kojoj si samo ti pio po koje pivo.
(Pazi,
i dalje važi da bih ga s tobom popila,
iako ga ne pijem.)
Tvoj sobičak na katu i dalje čuči sam.
Zaslužio si da u njega niko i nikada
posle tebe ne uđe.
Samo ti podržavaš ovu blesavost,
moje piskaranje,
samo ti navijaš za trčanje kroz šumu.
Dok mi drugi bacaju grane,
govoriš da gledam visoko
i verujem Njemu.
Ja ne smem prestati da ti pišem,
mada već znam da bi rekao
da ništa o tebi i ne kažem.
Pišem iz tvoje skromnosti,
povučenosti,
iz tvoje posvećenosti dobru.
Pišem iz tvoje
neverovatne fluidnosti
tvoga bića i tebe.
Ne znam gde više da kopam
i gde više da te tražim.
U svakom si bolu koji prođe.
A znaš da i dalje imam šiške?
Da,
kao sa slike
okačene u dnevnoj.
Nerviraju me,
ali ne bih da ih diram.
I tako,
prozborim ja s tobom koju
dok se vraćam u sobu za moj astal.
Neće se taj roman završiti sam.
Svakako da će se završiti s tobom,
tvojim delom,
tvojim komedijama
kojima se nikada nisi smejao,
i alkoholom koji te je vodio negde
gde je lepše od šugavosti planeta.
Borba je za oboje,
zato me je sram da odustanem.
Te opcije nema.
Volim te.
(Nadam se da svakim redom vraćam
za pruženu ljubav,
i da brišem po delić preživljene boli.
Drago mi je ako imam tu moć.
Još jednom, volim te.
Previše se ponavljam…
Ali volim te,
za sve njih,
koji možda nisu.)
~ 𝓜𝓲𝓵𝓲𝓬𝓪 𝓩.
