Još jedno ustajanje, pogled kroz prozor, još jedan let kroz široke bulevare ulica koje te nose.
Prebire po stranicama knjige prije nego završi zadnje poglavlje, izabire jedan isječak, posla je preko glave, djeca traže svoje mjesto pod suncem, dan je prekratak…
I opet nam dišem.
Ne ide odustati na pola posla,
govorio si.
Djevojčice moja, samo bih da te podsjetim:
– ne moraš ništa. Mama se namorala za obe.
Kada ti ‘uruče’ tu dijagnozu, odnosno pljasnu ti je u facu jer je to njima već rutinska stvar, ceo svet se okrene.
Draga djeco, koja još niste roditelji,
Vjerovatno ćete bolje razumijeti svoje roditelje, ali tek kad završe sa vašim odgajanjem.
Koliko je čovek samo u stanju da zanemari divnih, malih stvari zbog nekih ciljeva koje će dostići.
U ime nečeg velikog što će dostići ili ne!
Moja borba s nasiljem koja je i danas na meni ostavila traga.
Nikome posle nisam pripadala.
A tako sam silno želela bolje.
Zašto znamo više za naučnike, nego za naučnice? Zašto znamo više za sportiste, nego za sportistkinje? Zašto neke žene kažu da jesu za ravnopravnost polova, ali nisu feministkinje? Ko će da im kaže da da nije bilo feministkinja, one bi…
