Razlog zbog kojeg sam se odlučila za prvi primer je taj što je taj on zastupljeniji u praksi i predstavlja veći procenat post-separacijskih konflikata prema velikom broju relevantnih studija na temu međuljudskih odnosa bivših supružnika (Michaela D. Mullis, Carla L. Fisher & Bianca Wolf, 2022., “Going down the Rabbit Hole”: Relational Tensions Experienced by Alienated Parents during Reconnection, Journal of Divorce & Remarriage, 63:5; Ognjen Obućina, Francuski nacionalni demografski institut – o različitim evropskim studijama o razvodu početkom XXI veka; studija Univerziteta Južna Karolina 2014. godine; podaci Eurostata; itd.).
O čemu je reč i čemu tako dramatičan naslov?
Reč je o onome što se na engleskom zove „post-separation abuse“, a za šta nemamo adekvatan domaći termin, verovatno zbog činjenice da taj fenomen kod nas nažalost nije ni prepoznat kao nešto neobično i specifično. Ovde se kaže: „težak razvod, ali koji je razvod pa lak, hehe“.
U ovom tekstu želim da pokažem logičku neodrživost teze „on se užasno sveti bivšoj ženi i maltretira je kako god stigne, ali je prema deci dobar“. Neko ko maltretira bivšeg supružnika NE MOŽE istovremeno biti dobar roditelj njihovoj zajedničkoj deci, koliko god da se lepo ponaša prema njima.
Da li sam ja neuropsihijatar, stručnjak za porodično pravo ili socijalni radnik? Nisam. Zbog toga se neću baviti analizom njihovih područja. Baviću se tom temom iz pozicije onoga za šta jesam stručna i za šta imam odbranjen doktorat: iz pozicije filozofije, odnosno logike – i postaviću pitanje o istovremenoj održivosti dve kontradiktorno-koordinirane teze.
Jedna teza je da je neko veoma loš bivši muž, neprijateljski nastrojen prema bivšoj ženi, osvetoljubiv i spreman aktivno da sabotira sve aspekte njenog (pokušaja) života.
Druga teza je da je on posvećen otac, koji voli svoju decu i čini ono što je najbolje za njih i da je po svim prilikama dobar roditelj.
Sada ćemo utvrditi da li su te teze održive istovremeno.
Nećemo uzimati primere potpuno neodgovornih očeva, koji su u stanju da mesecima ne žele da vide svoju decu, koji im ne daju saglasnost da odu na more ili godinama ne plaćaju njihovo izdržavanje. Takvi slučajevi su na sreću zaista retki i to spada u domen zakonskih prekršaja i/ili duboko poremećenog ponašanja. Takvi slučajevi nisu vredni pomena.
Za primer ćemo uzeti posvećenog oca, koji ispunjava svoje roditeljske obaveze, koji želi da viđa decu i više nego što je zakonski određeno, koji redovno izmiruje obavezu njihovog izdržavanja (i to bez sramne potrebe da na to bude primoran), koji je strpljiv i pažljiv prema njima i koji se trudi da njihov interes i blagostanje stavi na prvo mesto.
U tome u najvećem broju slučajeva i uspeva i deca su za njega zaista na vrhu prioriteta. Osim u jednom slučaju: u slučaju kada treba biti korektan prema bivšoj supruzi. Tada na poziciju prvog mesta i apsolutnog prioriteta izbijaju ego i osvetoljubivost, a interes dece pada na nižu poziciju.
Ta pozicija može i dalje biti veoma visoka, otac može sreću svoje dece i dalje da drži čak i iznad svoje sopstvene, ali ta pozicija je ISPOD vrhovnog prioriteta koji glasi: osvetiti se bivšoj ženi.
Kako se to manifestuje? Tako što, na primer, otac ne želi da pristane da preuzme decu u vreme kada je bivša žena sprečena (zbog poslovnog puta, smrtnog slučaja, zdravlja ili bilo kog drugog razloga). Da li je on zakonski dužan da preuzima decu tokom „njenog“ vremena?
Nije. Neiskusne sudije i socijalni radnici će najčešće to i zanemariti, jer zakonski nije problematično. Iskusni i stručni ljudi koji se bave ovom materijom će se, međutim, pozabaviti upravo takvim situacijama – jer znaju da se kroz njih reflektuje celokupan odnos unutar te porodice i bivše zajednice.
Da li možete da računate na pomoć ili ljudsku podršku bivšeg supruga kada vam je potrebna? Ako je odgovor ne, to znači da bivši suprug smatra da bi pokazao slabost, pomirljivost ili priznao poraz ukoliko bi sarađivao sa bivšom suprugom: „neću ja njoj da POMAŽEM da se razvede od mene“.
On na to ima pravo (u zakonskim okvirima), ali to ga automatski diskvalifikuje sa pozicije dobrog roditelja. Zbog čega? Zbog toga što je saradnja bivših supružnika u najboljem interesu dece. A interes dece mora biti ne samo iznad ličnih hirova i razmirica, nego i iznad povređenog ega i osvetoljubivosti koju osećamo prema bivšem partneru.
Deci smo dužni da olakšamo čak i odluku sa kojom se ne slažemo. Ukoliko, dakle, sabotiraš, maltretiraš i kinjiš bivšu ženu – to te automatski čini roditeljem koji ne mari o najvišem interesu dece, koliko god da se inače divno odnosiš prema njima.
Nije poenta da deca treba da budu nešto važnije od drugih segmenata života – poenta je da moraju da budu važnija i od lične sujete, ranjenog ega i pokušaja da se drugi roditelj kazni. SVAKA od tih kazni, osveta i sabotaža na kraju nepogrešivo pogađa upravo decu.
Svako saplitanje bivšeg supružnika na kraju NAJVIŠE sapliće one koji su najizloženiji sukobima – ponovo decu. Kroz odnos prema bivšoj ženi se nepogrešivo prikazuje i odnos prema zajedničkoj deci, odnosno (ne)spremnost da se zbog njih – sarađuje.
Da zaključim – ako želim da saznam da li si dobar otac, neću te pitati da li svoju decu voliš više od sebe sâmog. Pitaću te da li ih voliš više nego što mrziš njihovu majku.
