I kada bolje razmislim kroz život sam skoro i uvijek sve radila sama.
Navikla sam da se oslanjam na sebe i samo na sebe.
Od drugih često, pa i prečesto nije bilo neke adekvatne pomoći.
Sa ovih dvadeset i tri godine života znam da ne moram sve sama, imam ljude oko sebe koji mogu da mi pomognu. Onako od srca, bezuslovno.
I da, znam, u životu sada uvijek imam nekoga ko može da uradi i donese i obavi, samo što ja i dalje biram da taj neko – budem ja.
Na početku sam sve činila sa mnogo elana.
I sa dosta više žara.
Obavljala sve obaveze i dužnosti iz uvjerenja da neke zadatke samo i isključivo mogu ja odraditi onako kako treba.
Onako kako je zamišljeno i najčešće predviđeno.
Nakon određenih životnih situacija, nestade žara, a i elana.
I naravno da tu nije ništa čudno, niti je za čuđenja.
Nego samo tačno povezan slijed događaja.
Tada na scenu života u svom punom sjaju istupi navika.
Baš onda kada su svi oko mene, u međuvremenu navikli da mi njihova pomoć i nije naročito potrebna.
Pa je nisu ni nudili.
A ja, po običaju, njihovu pomoć nisam ni tražila.
Šta ću, pobogu, navikla sam.
Navikla sam da prljam i da čistim za sobom.
Navikla sam nažalost, da u tom procesu uvijek čistim i za drugima.
Da lickam i ukrašavam sve njihove postupke, riječi i djela.
Da sve što mi kažu upakujem u nebrojne slojeve celofana i da stavljam i redam šarene ukrasne mašnice na kraju, misleći da je to jedino ispravno.
A naravno da nije. To sada znam.
I tako dođe dan kada je Maida prestala sve to raditi.
Bacila sve mašne i celofane, za svagda.
I jasno rekla sebi : “ Ako već sve u životu mogu sama, mogu da donesem odluku i dobro odaberem ko će biti i ostati u istom.
Više ne lickam.
Još manje ukrašavam.
Biram da vidim svačije prave boje. Pa ko god to bio u pitanju.
Možda vam zvuči previše otrcano, ali kažem vam – život je uistinu prekratak da bismo ga lomili kao parče kruha i redom dijelili svakome ko kaže da je gladan.
Nemojte samo vi biti ti koji će biti gladni, ali vlastitog života.
To valjda shvatite kada pokušavate održati životni balans, ali ste opet na rubu.
I sada znam, nije svako vrijedan vaše energije, a ni vremena.
Kada to naučite, ponovo se rodite.
Ja znam da jesam.
I ko god da “prlja” bilo koji dio vašeg života, lijepo skupite snagu i usudite se pokazati im gdje su vrata.
Pa makar ih nikada ponovo ne otvorili.
Niste vi na gubitku, to vam je sada već jasno.
I previše ste se vi svega načistili.
Sada barem dopustite sebi da u toj čistoći i živite. Samo bez određenih osoba.
I konačno je jasno.
Niko mi ni ne treba olakšavati, ukoliko je “cijena” tog olakšavanja odsustvo moga mira.
I kažem ti – Raskini sa svima, osim sa svojim mirom.
To malo zrno blaga čuvaj uvijek i zauvijek.
Jer mir nema cijenu, a ni zamjenu.
Sve ostalo je samo ušminkana iluzija.
Naučila sam da je i nečije neprisustvo već, samo od sebe olakšica i zato ipak biram da kažem –
Neka, sama ću.
