Kad sam jednom rekla svojoj majci da hoću da se razvedem, znaš šta mi je rekla? Nemoj, gre'ota je zbog dece! A za mene, majko, nije gre'ota? A ona će: e na to je trebalo da misliš pre nego što si decu rađala! Kao da je mene neko pitao i da l’ hoću da se udam i da l’ hoću da budem majka. Kao da sam ja samo to odjednom, mašina za rađanje dece, a ne ljudsko biće.
Zato ti lepo kažem sad, dobro razmisli koga ćeš da ženiš. E, zna baba, svakakvih ženskaća ima na ovom belom svetu! Al’ ta koju odabereš, treba da si srećan pored nje i ona pored tebe, a ne: idi mi dođi mi. Posle mu na isto dođe, gre'ota zbog dece!
Baba Desa je bila, ono što bi sad mi u žargonu rekli – carica. Al’ stvarno jeste. Nije da sam mnogo o njoj znao, iako mi se sad čini da je stalno nešto pričala. Kad se sve sabere i skupi, tačno je možda 15 minuta u mom životu ćutala. Moj drug iz srednje Pera znao je da kaže: duhovito bapče. Baš tako: bapče.
Jer Desa nije bila ono što kažu baka, bakica, nego bapče. Sa sve cigaretom u ustima i uvek u nekom ozbiljnom muškom poslu. U stvari, kod nje ti i nije bilo toga muški ženski posao, jednostavno je radila sve što treba da se uradi. Hoćeš pitu da razvuče kore, hoćeš drva da nacepa da založi – sve ti je Desa znala. Al’ da će neko da mi kaže da će da mi drži “lekciju o osećanjima” ili još bolje, da će da mi da savet o braku, e to nisam verovao.
– Lepa ti je ona mala što se mota.
– Ko se mota, baba?
– E, ko se mota? Vidi Desa sve. K’o što vidi da bi ona htela, a da se ti femkaš. Nije lepo. Ako ti se ne dopada, kaži to lepo, a ne da se nada devojče.
– Ma o kome ti to?
– O onoj, Miletovoj, kako se zvaše, Kaća! Malo, malo, pa eto nje. Ne bi’ ja ništa rekla, al’ onog dana mi prenese kadicu s vešom, kaže, da mi pomogne. Gde to ima, aj bogati, nego joj se dopadaš!
– E jeste baba, sve su devojke iz ulice u tvog unuka zaljubljene! Nije nego! Čini ti se, Kaća mi je samo dobra drugarica i ja sam njoj drug i to je to.
– Znaš kako su to u moje vreme govorili: drug, drug, pa drugo stanje! Da paziš šta radiš!
– Idi, bre, baba, gde ti ode?! – branio sam se, al’ bilo mi je i smešno i milo u isto vreme.
Baba se šali na moj račun, a ni manje ni više nego pominje Kaću. Doduše, kakav sam tikvan bio, dok baba nije rekla ja pošteno Kaću nisam ni video. Al’ to je valjda, kao ono na filmu il’ u stripu, kad junak “izbulji oči” pa odjednom progleda, tako i ja počnem da primećujem što Kaća svakog dana svrati. Te mi donese beleške, lepši rukopis ima od mog, uradila domaći iz fizike, pa da prepišem, da se ne mučim da rešavam. Čula da će da bude pismeni iz geografije, pa mi našla test, da zajedno prođemo pitanja.
Moram da kažem, bio sam poprilično glupav gimnazijalac. Kao i svaki klinac, gledao sam samo kako da šmugnem iz škole, da se dopadnem jednoj Jasmini (slučajno je ceo razred bio zacopan u njeno poprsje) i da eto, tako, lepo prolaze dani. Al’ moja Desa, ona ti je bila kao ovo danas filter na Instagramu, znala je svaku moju glupost da mi prikaže u drugom svetlu. Pa tako i ovo sa Kaćom.
Voleo bih samo da sam je poslušao. Samo tad mi nije na pamet palo da Kaća, moja Kaća, može da bude “ženskać” za mene. Kaća u mojoj glavi uopšte nije ni bila ženskać.
– Dobro – rekla je Desa – nemoj posle da bude nije baba rekla.
Šta da pričam, deset godina kasnije, brak mi je bio pred pucanjem, žena se profinila, neće, kaže, ona meni da pegla, ne živimo u srednjem veku (objasni ti blesavici da u srednjem veku nije bilo ni struje ni pegle) i da je ja izrabljujem. Neosnovano, života mi moga. Samo sam se našalio da i dete od tri godine zna kad je izmišljena struja, a ona se smrtno uvredila. Kaže, nije ona školu završavala meni sluškinja da bude i da joj je kod mene gore nego u srednjem veku.
Bili smo u braku šest meseci, ona je pisala master rad na visokoj nekoj poslovnoj školi, redovno je objavljivala storije kako nešto uči i čita i ljute feminističke izjave kako žena nije rob. Neka je koleginica potkačila što je udata, i od tada je besna kao ris išla po kući i govorila kako joj nije trebalo da se uda sa 26 i zarobi pored mene.
Na baba Desinom jeziku: došlo vreme za idi mi, dođi mi.
Valjda sam se zato i setio i nje i Kaće i toga koliko sam blesav, pa mi pade na pamet, što odavno nije, da odem na groblje da se popričam “sa bapče”.
– I tako ti, moja Deso, beše u pravu načisto. Ova moja, Jasmina, bilo nam je lepo, nije da nije. I sad je, da znaš kako ume lepo da se primakne, pa ću ću ću, al’ udarile joj te ideje u glavu, znaš? Kao sva je bitna, neće ona nikome da služi, a ne vidi guska, kad moram tako da kažem, da je niko ništa ne tera, kod mene ti znaš, sve važi, sve može. Ja sam sebi spremim i doručak i večeru, i eto, počeo sam radničko odelo odma’ da oblačim, da ne mora da me pegla, al’ ona ga pretera. Kaže, neće ona da založi, što sam muž, neće ovo, neće ono, a sve mislim, pomalko i izvoljeva. Šta ti misliš? Šta ćeš da misliš, ti si mi svoje rekla, znam. A kako sam ja mog’o sa 17 da znam, ‘ajde ‘leba ti?! Znam, znam, ti si u 17 mog oca rodila i celu kuću na leđima nosila, dobro, ‘de, izvini.
Pušim pljugu za pljugom, pa ostavim i Desi na spomenik da izgori do kraja. Volela je baba ljute cigare.
– A za Kaću nećeš da pitaš? Šta da pitaš, sigurno imaš tamo negde neki nebeski durbin, pa sve vidiš. Otkad sam ono zezn’o stvar, nije više dolazila. Otišla je u Beograd da studira, svraćala kući jeste, al’ meni jedva “ćao” kad prođe kaže. A posle, šta pa posle ima sa mnom da priča. Ja sam ost’o ovde da budem običan mehaničar, a ona je doktorka, ej! Lepo si ti meni rekla, da pazim kad biram.
Sedim, zapalim opet, pa se setim, rekla mi još nešto.
– Ček, bre, Deso, a kako ono beše, kad odaberem? Šta da radim da ne bude “idi mi, dođi mi”?
Al’ bapče ćuti, cigara na spomeniku izgorela do kraja, sveća isto, poče da se smrkava i shvatim, vreme je da se vraćam kući. Šta je Desa rekla, ko će da se seti, davno je bilo, mislim se. Korak po korak, ulicu po ulicu i dođem do kuće. Kad iz dvorišta, kroz prozor, vidim, posle 100 godina, moja se Jasmina smeje. Dođe mi čudno, nije se smejala mesecima, stalno nešto namrgođena, ništa joj nije po volji. Da me ne vara? Što je ovol’ko nasmejana?
I tad se setim: Al’ ta koju odabereš, treba da si srećan pored nje i ona pored tebe, a ne: idi mi dođi mi.
Glavnu sam stvar zaboravio – sreću.
Da nisam zakasnio?
Uđem polako na vrata, a ona i dalje onako nasmejana vikne: položila sam, položila, sam mi javili!
Pa potrči da me zagrli.
Hoće sa mnom da podeli. Dobro je. Nisam zakasnio.
