Godišnjica braka, za mnoge muškarce to je jedan prikriveni podmukli lopov, da vam kažem. Ili još bolje, kao onaj kolega na poslu na kog niko ne obraća pažnju, ali on je IPAK tu i čeka. Šta čeka? Pa da pogrešite. Da potpuno zaboravite da on postoji i onda: aha! Uhvaćen si, ‘tico! I to baš kad si rešio da izađeš ranije na pauzu ili si zadremao za računarom.
Nedavno mi kaže koleginica da razmišljam kao muškarac, da sam gora od njenog muža koji pamti samo svoj rođendan i rođendan svoje mame.
“Kako je moguće, Olja”, pita me, “da si zaboravila sopstvenu godišnjicu braka! Zar ti nije važno?”
I ‘ajde sad ti objasni šta mi je i koliko važno i zašto sam odabrala da budem, eto, ja ona što “zaboravlja”!
U stvari, sve je suprotno od onog što pretpostavljate.
Poklon koji kuca
Počeću od kraja, od poslednje godišnjice i poklona. Bilo je to zamalo iznenađenje, pošto je moj Vlado providan kao staklo. Celo veče je proveo guglajući nešto na dečijem računaru i zaboravio da obriše upit.
Najbolji satovi za žene pisalo je na desktopu, pa me žacnulo. Kažu, štetno je plavo svetlo ekrana, e pa sad sam po prvi put osetila fizičke manifestacije te štetnosti. Što moj muž gleda ženske satove, pa još najbolje? Šta se dešava? Na trenutak sam zaustavila impulse jedne duple Škorpije i razmislila o datumima. Da mi nije rođendan? Da nije njegovoj mami rođendan? Godišnjica mi nije pala na pamet, to ne slavimo već 15 godina. Zašto? To je početak priče, ja sam krenula od kraja.
Uglavnom, na tom kraju, jedna krajnje iznervirana žena dobija sat, sa cirkonima, mekanom narukvicom i rimskim brojevima (neodoljivo podseća na prvi sat koji je dobila od roditelja kao gimnazijalka) uz komentar: “Evo, poklon koji kuca, jer, ne pričamo mi o tome često, ali moje srce za tebe kuca.”
Kakav kliše, a? E pa to vam je sve, samo ne moj Vlado. Što ovu priču vodi na početak do žice za veš.
U prvoj godini braka svi žele da se razvedu
Nismo mi baš bili klinci kad smo se venčali, ali znate već taj tip priče. U dvadesetim, zaposleni, “šta čekamo više”, pitaju roditelji, tetke i strine, jer “deca treba da se rode”. I tako Vlado, da nam prekrati muke kupi prsten i kaže: daj da skinemo matorce s grbače, jasno je kao dan da se volimo. Eto, sve do tog venčanja, zapravo, sve je bilo sjajno. Uživali smo i onda sad trebalo je da živimo. Kao ono: do kraja života.
Ali odjednom ja sam videla: čarape na podu sobe, neočišćen lavabo posle brijanja, štipaljke na žici za veš.
Ali odjednom on je video: ženu što zvoca bez potrebe, nervoznu cmizdravicu usred PMS-a, sve je video, samo nije video razlog zašto moraju štipaljke da se pokupe sa žice zajedno sa vešom!
“Daj, bre, Olja, ne drami. To su samo štipaljke!”
“Nisu to “samo” štipaljke! Ne razumem što ti je teško da ih pokupiš? Mislim, operem veš, prostrem veš, tvoje je samo da pokupiš da se ne presuši i da skineš i štipaljke i ti nikako da upamtiš!”
Rasprava se ponavlja svake nedelje, ide do tih razmera da se zaista pitam što li sam se udala za ovog čoveka! Kad evo, ne vidi da štipaljke blede na suncu, da se oštećuju, nisu više dovoljno jake, izgledaju ružno.
“Kupiću nove.” – odgovor me je izluđivao.
“Hoćeš tako sebi i novu ženu da nađeš, ha?”, odmah bi izronila tema razvoda za stolom.
I tako, iz nedelje u nedelju, između lepih i nežnih, romatničnih i slatkih, preko traljavo aljkavih momenata – štipaljke su bile konstanta. Konstanta koja je zabiberila i prvu godišnjicu braka.
Moraš da odrediš šta ti je važno i da biraš svoje bitke
Žao mi je što moram da priznam da sam kasno shvatila koliko sam bila šašava. Sat kucka na ruci, a ja kao da čujem Vladino kuckanje prstima po stolu.
“Ti si stvarno ozbiljna? Nećeš večeru zbog veša? Evo, ne razumem te.”
“Najbolje da se složimo oko toga da se ne slažemo.”
Bila sam mnogo ljuta, toliko ljuta da sam zaboravila koji je datum. Dobro, nije bilo neobično da zaboravljam datume, ali baš prvu godišnjicu braka da zaboravim – to je već bilo senzacionalno i za mene. Da se Vlado seti – e to je tek bila senzacija. Sa sve romantičnom večerom, čašama vina na stolu i – štipaljkama na žici!
“Nemoguća si!”
Tako je jedna proslava godišnjice neslavno prošla. U moju odbranu, imala sam samo 24 godine i bogato iskustvo u posmatranju svojih roditelja i toga kako otac nikad nije slušao šta moja majka govori. Volela bih da sam mogla, tad, tako ljuta da odem na njihova vrata i da ih pitam: šta da radim? Kako da prestanemo da se svađamo?
Ali moji roditelji nisu sišli sa bioskopskog platna, to su bili obični ljudi – Mirka i Miroslav, žena što kuva/sprema/radi/zvoca i čovek što radi muške poslove/ne pipa ništa drugo/sedi na ušima. Emocionalno vaspitanje dece im nije bilo u top 5 prioriteta u životu, zar ne? Kako sam mogla da znam da su štipaljke sporedna bitka koja u stvari samo vodi dublje u rat?
“Muke” nam je ublažila komšinica Olga, ona što je već prevalila šezdesetu, imala šestoro unučadi i muža što joj nedostaje. Svako njeno “’ajde mladice, na kafu” sam izbegavala, jer nikad nisam imala vremena. Ali dan posle čuvene godišnjice i svađe, prvi dan druge godine braka, ako baš hoćete, bez volje za bilo kojim poslom, samo sam skliznula kroz vrata njenog stana. Uz tu nezašećerenu kafu poslužila mi je ratluk i životnu mudrost.
“Nisi me pitala, ali ja ću da ti kažem. Brak ti je jelo što se dugačko jede. Ne valja baš kad se sve lepo pokusa na početku. Uvek moraš da tražiš ukuse koji ti se sviđaju. Mladi ste, ne brzgaj. I da, moraš da odrediš šta ti je važno i koje ćeš bitke da biješ! E šta sam ja vremena izgubila na svađe o čarapama u hodniku! Sasvim bespotrebno, da ti tvoja komšinica Olga kaže! Samo se zapitaj, hoće li to biti važno za 5 ili deset godina?”
Nije se taj pelcer odmah primio. Priznajem. Ali sam danima posmatrala i studirala i sebe i Vladu. Šta je od ovoga važno, šta ću zaboraviti, šta je presudno, preko čega se “ne može preći”? Kao kroz sito protresla sam naše dane. Posle, dešavalo se da poneki trun upadne, da se zadrži, da čarke posole ljubav, ali nije to bilo toliko bitno. Čak su i datumi izgubili značenja kad sam shvatila da je svaki dan poseban, da se svaki trenutak računa i važi.
Poklone smo razmenjivali bez obraćanja pažnje na kalendare.
Štipaljke su se još ponekad zadržavale na žici.
Ali zadržavali su se i njegovi poljupci na mom vratu.
Vremenom je postalo jasno šta više vredi.
