Ako je dete došlo u sukob i dobilo udarac od nekog vršnjaka, savet „vrati mu“, dodatno će opteretiti dete.
Tu nastaje niz problema. Lepo vaspitano dete će izuzetno teško podneti kritiku svog vaspitača/učitelja, a neminovno će posle tuče biti opomenuto i ukoreno. Za većinu dece do polaska u školu, a i kasnije, veći je stres nepoštovanje pravila institucije koju pohađaju, nego bilo šta što vršnjak može da im uradi.
To ne znači da dete mora i treba da trpi vršnjačko nasilje, ali je po njega štetno i da samo rešava probleme ovog tipa. To je dužnost odraslih.
Vaspitač ili učitelj je često nemoćan da samostalno pozitivno reši sve konflikte situacije, ali iza svakoga ko direktno radi s decom stoji Tim za zaštitu od nasilja, koji je u obavezi da reaguje. To je pravo deteta i vaspitač ili nastavnik ne mogu da se predstave nemoćnim pred roditeljima i tu završe temu nasilja.
Oni su obavezni da Tim upoznaju sa slučajem i pokrenu razmatranje na višem nivou.
Ukoliko se roditelji deteta koje vrši nasilje ne odazivaju na pozive iz škole/vrtića i slično, to se smatra zanemarivanjem deteta i u proces se uključuje Centar za socijalni rad. Pitanje za vas u takvoj situaciji je: da li je o nasilju reč?
Možda dete može zauzimanjem drugačijeg stava da se zaštiti, a za to mu je neophodna pomoć, stručna ili vaša. Možda će mu značiti da nauči da nije važno šta ko priča o njemu i da bi trebalo da veruje u sebe i svoje izbore i da se ne obazire se na opaske sa strane.
Možda mu treba zagrljaj i razgovor, neki relaksirajući hobi, podrška pri socijalizaciji… Sve će mu pomoći više od šturog saveta: „Ako te udari – vrati mu“. Većina dece može i sama toga da se seti, ali procenjuju da je suviše rizično.
Ulje na vatru dolivaju roditelji koji dodatno ponize svoje dete komentarima o njegovim tobože slabostima i nesposobnosti da se snađe i odbrani. Takvim roditeljima bi bilo interesantno ponuditi da odmere snage s nekim jačim i agresivnijim od sebe.
Nasilje je teren nasilnika i nerealno je očekivati nadmoć deteta koje ne oseća bes, agresiju, niti želju za obračunom. A srećna deca to ne osećaju.
To je kao da ubacite u bazen dete koje ne zna da pliva i posavetujete ga da pobedi iskusnog plivača. Onda mu i niste od neke pomoći.
U svakom slučaju, bar do završetka nižih razreda osnovne škole odrasli bi morali da rešavaju ozbiljne probleme. Čak i ako sistem potpuno „zakaže“, preuzmite rešavanje sukoba na sebe.
Kontaktirajte roditelje drugog deteta. Ne ostavljajte dete samo.
U starijim razredima tema je sve ozbiljnija. Savet roditeljima je da s decom razgovaraju o što više situacija kako bi dete naučilo da što bolje proceni situaciju.
Preuzeto sa: n1info.rs
