Jedna od najvećih problematika na koju nailazim u psihoterapiji s odraslim ljudima nije u nečemu da su roditelji prema njima u detinjstvu bili loši, već da su roditelji, a pogotovo mama, u prve tri godine života deteta bila loše. Da je bila prazna. Da nije imala sebe. Da je bila nervozna. Živčana. Prestrašena. Tužna. Zabrinuta. Besna. Ljuta. To su stvari koje su povredile decu i koje nose ceo život.
Naše telo, naš organizam pamti ono što svesni um želi da zaboravi. I to biva potisnuto u telo, u implicitnu memoriju. Implicitna memorija je zapravo telesna memorija i ona podrazumeva aktivaciju određenih telesnih stanja. Mi na svesnom nivou ne znamo da imamo neku problematiku. I onda nam dođe prijateljica i kaže nam nešto i nakon toga se osećamo grozno, povređeno, ljuto.
Šta se tu u osnovi dogodilo?
Dogodilo se, u stvari, podizanje starog poznatog stanja koje naše telo pamti kroz implicitnu memoriju. Eksplicitno, vi se ne sećate takvog iskustva recimo jednog odbacivanja, neviđenja, nedoživljavanja. Nemate sećanje na to. Ali ono je tu, unutra. I sva sećanja koja nosimo iz ranog perioda su u stvari pohranjena u našem sistemu. Mi ih na svesnom nivou ne osećamo, ne prepoznajemo, ali ona su tu.
