Deca su surova i to nije uopšte nepoznanica. Sve će da urade da budu u centru pažnje i da budu voljena u društvu.
Nikad nije lako kad promenite sredinu. Druga škola, drugi posao, grad, novo društvo – potrebno je stisnuti zube i uklopiti se jer je negde civilizacijski utkano da čovek treba da bude društveno biće, a ne da se vodi tumačenjem Tomasa Hobsa – čovek je čoveku vuk, što je nekada davno zaista važilo kao parola.
U nekim situacijama jedni prema drugima umemo da budemo divlje životinje. Sad zamislite povučeno dete koje sedi samo u prvoj klupi ispred katedre u nekoj srednjoj školi, sa kojim niko ne želi da priča, niti da sedi. Taj klinac sam bio ja.
Deca su surova i to nije uopšte nepoznanica. Sve će da urade da budu u centru pažnje i da budu voljena u društvu. Kad niste nametljivi, pa na sve to se ne ponašate i ne pričate na način na koja druga deca pričaju i zanimaju vas neke potpuno druge stvari, a osuđeni ste da budete sa njima – logično proizilazi da se nećete tako lako uklopiti.
Gimnazijski dani na samom početku nisu bili nimalo simpatični. Uvek mi je bilo teško kad sam među novim ljudima, a tada pogotovu. Sedeo sam sam u prvoj klupi ispred katedre jer me je tako razredni starešina rasporedio, nakon što je postavio pitanje – da li neko želi da sedi sa mnom, ali odgovora nije bilo.
Da se razmemo bio nas je paran broj u odeljenju, ali dečak iz poslednje klupe nije želeo da pređe da sedi sa mnom u prvoj, niti je razredni želeo da me premesti kod njega. Nikakav problem, istina da je mesto nezahvalno, ali postoje i gore stvari u životu. Redovno sam se tuširao, prao kosu, zube i graderobu, ali iz nekog razloga deca su uglavnom bežela od mene.
Pa, ko će zaboga da se druži sa klincem koji je otpadnik jer pre svega to nije kul. Na stranu što niko nije želeo da se druži, bože moj, preživeli smo i to, bio sam česta meta podsmeha.
Kad ste dečak, društveno je prihvatljivo da se ponašate na određeni način. Ako vam je glas “tanji“, da se tako izrazim, ako nemate afinitete prema sportu i na sve to imate astmu, znajte da će vam dečaci u pubertetu napraviti pakao od života.
Profesoru fizike su smetale moje “nežne grimase“ (citat) na licu dok odgovaram, profesor fizičkog nije mogao da me smisli jer su roditelji na početku školske godine došli samo da ga zamole da me ne forsira na času jer Ventolin pumpicu iz ruku nisam ispuštao.
Pošto je profesor hteo da ispadne frajer pred odeljenjem, kasnije je optužen za pedofiliju i suspendovan iz škole, odveo nas je na stadion da trčimo. Pošto se spremalo nevreme svima je rekao da prestanu sa trčanjem da ne bi pokisli, ali je zato ostavio samo mene za provalu oblaka.
Naime, prvo mi je kazao da ne moram da trčim ako ne mogu, ali onda pošto su svi trčali, zašto ne bih i ja. I to baš kad je kiša počela da pada. Drugi su se sakrili iza tribina, a mene je namerno ostavio da napravim krug po kiši dok drugi gledaju. On se smejao i dobacivao da mogu ja to i bolje. Par dana kasnije dobio sam zapaljenje pluća.
Nema tu sakrivanja iza “mamine suknje“ jer je to uloga roditelja. On je tu da dođe i da kaže ako mu neko maltertira maloletno dete, a tu su škola i nadređeni da reaguju. Koga boli uvo što ja imam zapaljenje pluća jer sam mogao da kažem da neću da trčim. Ubilo me je poštovanje prema autoritetu i starijima.
Tri nedelje oporavka i injekcija, a onda me je za dobrodošlicu na klupi sačekalo par krajnje uvredljivih poruka od mojih “drugara” iz škole. Pošto sam primao injekcije i pošto su dečaci imali veoma smisla za humor (sarkazam), uvrede na račun moje seksualnosti, izgleda i zadnjice samo su se nizale.
Razredni je tvrdio da je to uradilo drugo odeljenje koje delilo sa nama učionicu u drugoj smeni, ostali su se smejali, a ja sam morao da naučim da ignorišem druge.
Tada sam shvatio da vas neki ljudi nikad neće prihvatiti, ma koliko se vi trudili da budete dobri prema njima. Nažalost, u tom periodu sam naučio da gutam uvrede i da se ne žalim na druge jer neće ni ta srednja trajati zauvek. I nije.
Pred sam kraj srednje škole našao sam sebi društvo koje je razmelo moje bolesno interesovanje za melodijske linije, oktave, terce, falsete, gejming i fasciniranost grčkom mitologijom.
Neverovatno je kako traume iz detinjstva mogu da se vuku kao repovi za vama ceo život. Odlazak na fakultet je promenio potpuno moju percepciju prema ljudima jer sam se odjednom našao među ljudima koji su me odmah prihvatili, što je za mene bilo čudno. Ipak, u određenim situacijama se osetim kao preplašeni klinac iz srednje koji strahuje da će ga ljudi pogrešno shvatiti, potceniti ili uvrediti.
Srećom, pa rastemo i razvijamo se. Tražimo ono što nama odgovara i što nas čini srećnim. Nije loše da ponekad kažete svojoj deci da je sasvim ok ako neko nije isti ili sličan kao oni.
Strah od nepoznatog i onog što ljudi ne znaju upravo ih tera da se ponašaju surovo prema drugima. Mora još mnogo vode da protekne pre nego što stignemo do tačke kad ćemo jedni druge stvarno uvažavati, ma kako god izledali, govorili ili nam se interesovanja razlikovala.
