Pravila je lutkice od konca. Da joj je neko rekao da će zarađivati od hobija koji je naučila od babe za vreme bombardovanja ‘99. smejala bi se verovatno na sav glas. Jer Ana je bila, što se kaže, „sve po difoltu“ i pravilima.
Odličan đak, vukovac, gimnazija matematički smer, kratka nedoumica da li upisati ekonomiju i prava, a onda je klackalica prevagnula na finansije. Svi su mislili da će pored majke profesorke književnosti i ona da zagnjuri u knjige. Kako i ne bi, diplome sa recitatorskih i literarnih takmičenja popunile su sve fioke po kući. Ana je volela poeziju i knjige i izgledalo je kao da je nimalo ne dotiče što svi misle isto: „lako je njoj, to joj sve majka piše!“
Izgledalo je.
Kako ti ide sve od ruke?
Lako je njoj, ide joj sve od ruke, ih ko će s tobom! Ljudi su bili neumorni ponekad. Kad bi uložili svoje vreme u nešto svoje, mislila je Ana, umesto u komentarisanje tuđih života – svakome bi bilo lako. Istina je da njoj nije bilo lako u njenoj koži i da, iako je uvek izgledalo kao da pliva lagano, sve vreme je osećala neki grč.
Nikome nije bilo jasno (a roditeljima ponajmanje) zašto je dala otkaz u prestižnoj firmi i ostavila visoko plaćenu poziciju. Bila je uspešna, finansijski samostalna, slobodna mlada žena – ali nije bila mirna, nije osećala da je uspela, nije osećala ni tu slobodu.
– Nije, mama, sloboda jedno letovanje i zimovanje godišnje, znaš? Meni zvoni telefon po ceo dan. Prošlog vikenda sam radila do 11h uveče. Jer je TOLIKO važno da im ja budem tamo. Ne mogu ja to više. – Pa šta ćeš?
Kako se to dogodilo, ni sama nije znala, ali je odjednom umesto robovanja u velikoj korporaciji pokrenula svoj posao. Heklala je u slobodno vreme, da se rastereti, da se opusti i zaboravi na sve. Odjednom, pred njom je stajala cela kolekcija njenog stresa – žirafe, mačke, miševi, mede. Isheklala je ceo ZOO vrt.
– Ti to možeš da prodaš na internetu, znaš? – rekla joj je najbolja drugarica. – Napraviš sajt, raspitaš se kod ovih naših koliko košta SEO da budeš prvi na Guglu, uložiš malo i dobiješ mnogo.
Ispva je zvučalo kao suluda ideja, ali je iste večeri heklajući red po red, postalo i više nego jasno da ona to MORA da uradi. Iste nedelje je razgovarala sa kolegom iz sektora marketinga koji joj je detaljno objasnio zašto je SEO dobar, kako da optimizuje sajt i zašto će joj to pomoći da privuče klijente. Da ti treba mnogo umeća i malo sreće za uspeh.
Nije joj trebalo mnogo da se pokrene. I tad se setila kako je u stvari sve počelo. Od trenutka kad je poverovala u čudesnu moć sreće.
Ja ću upisati FON
Kao maturantkinja se fino snalazila, nekako se znalo, sve što se Ani kaže i da da uradi, biće završeno bez greške. Na nju su se oslanjali profesori, celo društvo je računalo na nju da im nešto napiše, da od nje prepišu – i ona se nije ni ljutila, niti je sebično čuvala svoje znanje. Jednostavno je bila uvek tu u trećoj klupi, prividno na sredini, večito tražeći svoje mesto.
Na jednom porodičnom okupljanju, tetka je potegla pitanje prijemnog ispita i fakulteta i tada je po prvi put videla da su njeni roditelji zbunjeni. Da sve vreme pretpostavljaju o njoj „nešto“.
– Pravo ili ekonomija, je l’ tako, zlato? – upitao ju je otac i sam postiđen. Jer je nikad do tog trenutka nije pitao šta ONA želi.
– Neće književnost? – blago se zgranula tetka i pitala majku, kao da Ana nije u sobi.
– Književnost? Zašto bi studirala književnost posle matematičkog smera? – dodala je majka još jedno pitanje na sto i okrenula se ka Ani, kao da je očekivala da je ona spase.
Kako su maleni. Kako su slatki. Kao neka deca. – pomislila je Ana po prvi put za svoje roditelje, iste one džinove iz njenog detinjstva koje se uspinjala da dostigne, da ih ne razočara.
– Zapravo, ja ću upisati FON. – rekla je sigurnim glasom. – Tako mogu da spojim sve to što ste naveli. Malo kreativnosti, malo više razmišljanja o finansijama i eto!
Trenutak neverice trajao je kratko i Ana je čekala kad će se taj balon rasprsnuti iznad njihovih glava. A onda je otac progovorio prvi:
– A šta sam ja rekao? Pametnica! Nema, ova današnja deca će nas u svemu prestići! FON!
– Bravo, Ana! – rekla je tetka. – Srećno na prijemnom!
Nije joj trebala sreća
Uvek ju je nerviralo to: srećno! Mislila je da se to govori ljudima u čije sposobnosti nemaš poverenja. Ako se trudiš, učiš i radiš – šta će ti sreća?! Tako je stigla do četvrte godine i nadomak apsolviranja kad joj se desio prvi peh na fakultetu.
– Koleginice, ovaj rad morate da popravite.
Nije mogla da veruje da nešto nije uradila kako treba. Tog vikenda je trebalo da bude na selu kod babe i umalo je odustala od puta da bi sve napisala na vreme. Ali babi je bio rođendan, pa je ipak krenula sa roditeljima i ponela laptop.
– Nemoj toliko da gledaš u taj televizor – rekla je baba blago. – Dođi, ispekla sam gibanicu.
– Nije to televizor, baba, kompjuter. Moram da završim nešto za faks, sad ću, evo.
Sela je za sto, mislima i dalje daleko, u kabinetu na fakultetu gde se stidi što nije savršena. Klimala je odsutno glavom na babine priče i jedva da je čula, sve dok pored činije sa kiselim mlekom baba nije spustila heklano mače.
– Šta je to? – nasmešila se.
– E to ti je moj „televizor“! Gledam te evo već drugi dan kako se sekiraš i buljiš oči, mrštiš mi se tu! Imaš, blago babi, 23 godine, a okačila si brige na čelo kao da si 100 godina preko pleća prevalila! Treba malo da imaš poverenja i u sreću! Ja bih kao da te grdim, al’ sam se setila, i ja sam tako bila stalno zabrinuta i ljuta kad sam bila mlada.
– Eh, ti?!
– Jeste, jeste, ali umesto da se sekiram, posle nekog vremena sam shvatila da šta god da radiš, koliko god da te ovaj svet uznemirava, moraš da nađeš i ponešto što te umiruje. E tamo mir gde nađeš, tu se najduže zadrži svakog dana! Moj mir su evo ovi konci. Heklam, igram se kao dete i na kraju svojim rukama napravim nešto lepo.
– A stvarno je lepo, baba.
– I ti to znaš, učila sam te. Samo si zaboravila.
– Podseti me.
