Gledam ga kroz prozor. Gledam ga kako je spušta u kolica pažljivo kao da je krhka figura od porculana. Dlanom joj prolazi kroz tek niklu kosu. Namešta šeširić, povlači ga napred, da Sunce ne smeta. Savija se, klekne kraj nje, poljubi je u obraz i oko. Ona mu dodiruje nos i uzvikuje: “Taaam”.
Gledam ih kako se vole ispod velikog razgranatog orasa. Kako se upoznaju. Kako ona ulazi pod njegovu kožu. Kako ga menja. Gledam ga kao da ga vidim prvi put. Kao da to nije on već neki slučajni prolaznik zastao pod debeli hlad da poljubi dete i odmori od Sunca. Gledam ga kao da tek treba da ga upoznam, iako smo zajedno već četrnaest godina. Pa vidim kosu gustu kao čekinja. Pa sve te neke sede koje su se neprimetno ušunjale tu. Pa se pitam za koliko njih sam ja kriva. Pa vidim leđa, ne mnogo velika, ali dovoljno snažna da me nose silne godine. Posebno onda kada sam sama sebi teret.
Gledam ga, ali ne kao kada ga gledam dok žvaće pitu i pije jogurt, dok traži majicu u plakaru ili pije kafu ukrštenih nogu za stolom. Ne tako. Ne kao svaki dan. Ne kao obično. Vidim čoveka kakav bih volela da budem. Smiren, tih, ne mnogo govorljiv, jakog želuca, velikog strpljenja, uporan. Čoveka koji veruje da sve možeš ako dovoljno želiš i uporno grabiš. Čoveka koji ne kuka, možda proguta, ali ne kuka. Čoveka koji je jednom davno rekao: “Meni je samo porodica bitna.” Vidim čoveka koji nema profil na društvenim mrežama. Ne možete znati kako on živi, šta jede, gde jede, kuda se kreće, ako vam on to sam ne kaže. Ne možete da znate njegov stav o premijeru ili starletama. Ne možete videti njegove fotografije, osim ako ga ne ugledate kod mene. Vidim čoveka koji živi svoj život.
Van virtuelnog sveta. Koji ne broji lajkove, koji se ne trudi da se dopadne, koji čak ni ne razmišlja o tome. Jednom mi je rekao: “Ti juriš događaje, a ne doživljaje. Slušaj svoj unutarnji glas, ne juri nešto samo zato što svi to jure, otkud znaš da l’ je to tvoja sreća? Otkud znaš da li se sreća uopšte juri, možda je ovde, kraj nas, kraj nogu, sve vreme? Možda je živiš?”
Gledam ga kako pruža ruke ka lišću da joj pokaže šta je to zeleno što igra na vetru. Gledam njega pa nju. Ona se smeje, opet uzvikuje: “Taaam”, pruža prstiće ka gore, ka granama.
I vidim lepotu trenutka, tu, ispod prozora. Sasvim slučajno. Zarobljenu. I onda pomislim koliko je ovakvih ogoljenih, magičnih, otrežnjujućih trenutaka pred nama, svaki dan, tu, ispod orasa, kraj nogu, preko stola, dok sviće jutro ili umire dan. Trenutaka koji ti ponovo umiju srce, speru ga, nahrane. Trenutaka kada kažeš sebi ipak sam srećan i dobro je. I biće još bolje. Trenutaka koje moraš da doživiš da bi mogao dalje. A da bi ih doživeo, za početak moraš da podigneš pogled, da napustiš virtuelni svet i vratiš se u onaj u kom bi trebalo da živiš.
Izađi na ulicu praznih ruku. Oslobodi ih za slučajni dodir ili pozdrav.
Otvori oči. I grudi otvori.
Ne gledaj drvo kroz displej. Ni pticu ni ljude ni oblake. Ni sebe. Pusti se kao reka. Teci sebe radi, a ne radi drugih. Izađi iz lavirinta.
Izađi iz utakmice u kojoj se profil takmiči sa profilom, fotografija sa fotografijom, u kom se sreća meri lajkovima, u kom se ljudi unapred spremaju za bliceve koji će da škljocnu čim izađu iz stana.
Nemoj da ti bude važno da drugi misle da si srećan, a ti se raspadaš.
Nemoj da fotografišeš momenat, živi ga. Idi u restoran, gledaj u tanjir, gledaj u šarenilo hrane, nagni se i pomiriši je, a onda uživaj lagano u svakom zalogaju, 48 puta. Nemoj da ti se ohladi dok je besomučno fotografišeš da bi tamo neko, koga i ne poznaješ, to video.
Idi kraj reke, oslušni je, pomiriši je. Uzmi pesak u ruke. Lezi na pesak. Diši. Vodi ljubav. Gledaj nebo, gledaj ptice. Gledaj ih radi sebe, a ne radi fotografije koju ćeš da podeliš da bi drugi videli da ti na pesku, negde, uživaš. Gledaj čoveka sa kojim si ili ženu koju voliš. Iznova i iznova. Kao da ih vidiš prvi put. Gledaj im ruke, nos, uši. Gledaj kako dišu, kako ustaju, kako se prevrću u krevetu, kako se menjaju. Gledaj ih dok miluju dete, dok maze psa. Gledaj ih dok koračaju kraj tebe. Dodirni ih kao da nisu stvarni pa se uveravaš da jesu.
Upoznavaj ih, bez obzira koliko ste dugo zajedno. Uvek ima još nešto što nisi otkrio, što nisi osetio. Ne gubi svoje vreme da oduševiš stanovnike virtuelnog sveta, oduševi sebe.
Nemoj da nameštaš trenutak pred kamerom, jer trenutak ne može da se namesti. On se desi, sasvim slučajno, kada se najmanje nadaš, kada si otvoren da ga vidiš i osetiš.
Samo tada on će uspeti da ti okupa dušu.
Baš kao što je jutros, sasvim slučajno, okupao moju.
