Znaš ono, slučajno zabrljaš pa skreneš u pogrešnu ulicu? Kad tamo neko kog znaš, brlja, greši – ali ne baš slučajno. Tako sam se ponovo našla usred loše montiranog filma Bolivud produkcije: gledam ja kuma Nenada, gleda on mene. Kasno je, ali ulična svetiljka nepogrešivo radi, to je njegovo lice ispred tuđe kuće, sprema se da „iz štete“ krene natrag kući, gde ga čeka moja kuma.
O, da, znam, priča bi bila dirljivija da se moja Svetlana porodila pre deset dana, da je neka nežna dušica koja ne zaslužuje da joj se muž šmuca u po noći „po sokacima“. Samo, ničeg dirljivog nije bilo ni u toj sceni, ni u tom braku. Znala sam da ona očijuka sa nekim kolegom s posla, ali da „ništa nije uradila, pa kako bi, udata je“ – iako je bilo jasno, ne poznajemo se pet dana, da upravo na tu kartu srećno udate žene i peca kolege. Deder, momak, ostani pola sata prekovremeno, završi ovo umesto mene, ti ćeš to čas, ja bih obelela. Te fazone je imala.
Svetlana. Ceca.
E kum Nenad je do ovog kritičnog momenta u Ulici Ive Andrića bio grehota jedna. Bežala sam sve da mu oči ne vidim, strepeći kad će da me pita kako smo se Ceca i ja provele u provodu (a da ja o tom provodu ne znam ništa). Prvi put mi je to uradila, dok su se još zabavljali. Njemu rekla da ide sa mnom u grad, meni da ide da spava, a onda je otišla da prespava – kod nekog drugog.
– ‘Ajde šta se ljutiš toliko? Kao da ti je stalo do Nenadovog mišljenja?! Zamalo da me provali da sam laguckala jer ti ne umeš da se snađeš. Oduvek si bila poštenjačina, Emi! Ali razmisli malo, šta sam mogla drugo da mu kažem?!
Nenad je ujutro shvatio da Ceca nije spavala u svom stanu, pozvao mene i dobio zbunjen odgovor da je nisam videla. Rekla mu je da sam se napila i da se zato ne sećam ničega. Ni da smo izašle zajedno, ni da me je odvezla kući i naravno – prespavala kod mene.
– Šta briga Neška koliko ti piješ?
– I dobro, gde si bila?
– Pa kod tebe, ne sećaš se? Stvarno bi mogla manje da piješ. – nasmejala se šeretski.
Eto tu, nepostavljena granica. Linija pređena, gumicom obrisana. Posle više nisam imala šansi. Neko sam vreme bila oprezna, a onda su moji senzori opet zakržljali. Zaboravila sam na tu „sitnu laž“, a ako bi nekad osetila da je tu negde nagoveštaj nove, Ceca je znala opasno da izmanipuliše situacijom.
Moje Emče kremče, drugarice, cico, kumo moja.
Kume smo postale, zapravo, mnogo pre njenog venčanja sa Nenadom. U drugom srednje, kad je Ceca ušla u „religioznu fazu“. Krivo je interpretirala svetu tajnu krštenja kao priliku da sa sebe „spere sve grehove“ i postane čista djeva u 16 godina. Sad mi je jasno ono što sam tada osećala kao čvrsto zavezan čvor u stomaku – niti je bila čista, niti je bila devica, niti sam ja bila prava osoba da je krstim.
– Emi, ja ne poznajem bolju osobu od tebe za to! Razumeš? Keva je rekla da može, sve mislim da je samo zbog tebe pristala, ti znaš koliko ona tebe voli. ‘Ajde, molim te, učini mi to. Bićemo doživotno vezane, drugarice!
Moja mama je s neodobravanjem gledala na celu tu situaciju. Peglala mi je belu košulju i smišljala „kako da rodi pare“, jer „kumstvo se ne odbija“. Od kog sam ja pa mogla da naučim kako se granice postavljaju?!
Tako smo na leto između drugog i trećeg srednje, Svetlana i ja postale kume. Njena se novostečena čistota brzo uprljala na žurkama osamnaestih rođendana koje su usledile i koliko god da bi posrnula, ja sam opsednuto gledala na svaki njen postupak kao na hrabrost, na moć da se suprotstavi – roditeljima, profesorima, nezrelim dečacima koji pokušavaju da je skinu, ma čitavom svetu!
Nikad ne bih rekla da će se udati za Nenada. Delovalo je kao još jedna od onih prolaznih epizoda i faza koje je nisu dugo držale. A onda je samo objavila: to je to, idemo da kupimo venčanicu!
– Nema mi to logike. Ona nije završila fakultet, a udaje se. A ti radiš evo već godinu dana, a nemaš ni dečka! Je l’ imaš dečka? Možda i imaš, al’ nećeš majci da kažeš! Pa, da, majka uvek sve poslednja sazna! – moja je Verka bila majstor drame i žrtvenog polaganja na oltar. – Kako sad to da se uda odjedanput?
Nije baš da sam umela da objasnim, jer prvo ni sama nisam imala odgovor, a onda valjda ni odgovor koji bi mozak moje majke umeo da shvati.
– Ma da nije trudna ona, a? Kume ste, sigurno bi ti rekla.
Nažalost po moju majku, odavno sam prestala da joj odgovaram na ovakva pec-pitanja i pretpostavke. Jednostavno bih je ostavila da misli šta želi, a imala je bujnu maštu. Doduše, kad je Ceca bila u pitanju, nijedna maštovita glava, pa čak ni Verkina, nije mogla da domisli šta sve može da uradi.
Ceca je bila prevarant, licemer i oportunista – a ja sam bila sve to samo duplo, jer sam se godinama družila sa njom, bez hrabrosti da to drugarstvo prekinem. Kao klinke smo izlazile, jer sam pomalo htela da budem buntovnica, da se trgnem od moje Vere, koja je sve volela da drži pod kontrolom. Cecu, vala, nije mogla. Ali onda, vremenom, i njoj se moja kuma uvukla pod kožu. Znala je mama da komentariše i te kako, ali opet, u nekom trenutku, Ceca kao da me je prestigla u njenim očima. “Eto, dete se lepo udalo, a ti šta čekaš?”
Onda, to kumstvo koje se ne odbija. Ceca ga je koristila kao najjači adut u svakoj prilici. Kad je trebalo da joj pozajmim čizme, kupim nešto slatko, upišem da je prisutna na predavanjima, biram s njom venčanicu, svađam se sa prodavačicom oko bidermajera, lažem da smo izašle zajedno – uvek bi rekla isto: “Pa, ‘ajde, Emče, kume smo.”
Kum Nenad je do ovog kritičnog momenta u Ulici Ive Andrića bio grehota jedna. Tako sam ga gledala – ako sam ja nadrljala pored Svetlane, on je doživotno nadrljao. On s njom živi, on s njom spava, on s njom… Al’ kad ono – i sa nekom drugom.
To je blesak jedan. Sekund u kom ti celo prijateljstvo pretrči brzo preko ulice. Isto kao što Nenad pogne glavu i požuri da obiđe automobil. Isto kao što još brže skrenem u prvu ulicu levo. Deset sekundi straha. Hoće li me pozvati? Hoću li se okrenuti? Da li ćemo se ZAISTA napraviti da se nismo videli malo pre ponoći u mračnoj ulici? Šta ću sa Svetlanom? Kako u oči da je pogledam?
Zašto ljudi to rade i kako biraju ovakve živote?
Po čemu se to ja razlikujem kad sam saučesnica?
Po nekom nepogrešivom kosmičkom satu, u istom tom trenutku zavibrira mi telefon u džepu. Ceca.
– E mali, Emče, ne spavaš? Čuj, ja sam izašla s kolegama s posla, a znaš kakav je Nenad… rekla sam da sam s tobom, okej?
Zaustim da kažem kako je to pogrešno, kako me je video, ali ona se već smeje s nekim.
– E čuj, moram da idem, čekaju me, srce si, kumo!
