Ovo ne može ovako i ti to znaš, rekla je.
Zašto žene uvek moraju da komplikuju tako jednostavne stvari? To je uradila Isidora na fakultetu kad je shvatila da ne može da balansira između izlazaka i ispitnih rokova (kao da ljubav treba da se balansira?!), to je uradila Marina kad je izjavio da neće da se ženi dok ne kupi stan i sad, opet, Anja – jer mu nije bilo do svakodnevnog češkanja na kauču u njenoj garsonjeri.
Ko je propisao da dosada i romansa idu zajedno? Žene! Iza svakog ćoška nalazio bi po jednu koja uzdiše za nekim drvenim Darsijem, za nadmenim Retom Batlerom. Kad god je bio kao jedan od njihovih omiljenih karaktera nazvale bi ga prostakom, uobraženkom i čudakom.
Zbog toga je svaki put kad mu se devojka dopadne odmah, na nekom od prvih izlazaka vodio u kinoteku ili bioskop na romantičan film – da se ona rastopi, a onda na piću posle toga, na tanke froncle i do najsitnijih detalja secirao tu „ljubav sa platna“, ismevao, podsmevao – da vidi reakciju. Sve do jedne su se bunile, vrpoljile, ljutile, šta sad ovo treba da znači, mislila sam da ti se film dopao.
Tako bi presekao. Neka uporna bi se zadržala u njegovom krevetu na još nekoliko maženja „na brzaka“, ali bilo bi joj jasno – s njim romantične večeri neće imati.
Ovo ne može ovako i ti to znaš, rekla je Anja i on je znao da se još jedna epizoda završila i da neće biti reprize. Krenuo je da odgovori nešto u uvek istom stilu: šta je više vama ženama, ali ga je ona presekla – poljubila ga je u vrat. U šav od plave majice i mladež, okrznula malo znojave kože i mokre kose i pitala: kako se zove?
Anja nije bila prva devojka koja je razlog za njegovu otuđenost tražila u nekoj bivšoj, ali je prva koja je postavila pitanje u sadašnjem vremenu.
Ostale bi ranjeno i gorko ispljunule prezir u perfektu: kako se zvala?
To pitanje nije bilo vredno odgovora.
Ali: kako se zove?
Izgovoreno tihim, znatiželjnim glasom, u kom je prepoznao čak i mrvu ženskog saosećanja – ovo pitanje ga je ubolo u stomak. Da sam Ret Batler, pomislio je, možda bih rekao kako sam ostao bez vazduha.
Ne budi smešan, kao da je čuo Anju, Ret Batler nije sitna boranija.
Umesto tog izmišljenog dijaloga, Ana je i dalje zurila u njegovo lice i rekla nešto kao: i dalje te razara, zar ne?
Što to žene rade? U svemu traže dublji smisao, u svakom gestu skriveno značenje. Kao Maja, onda, pre petnaest godina.
– Nećeš da mi kažeš kako se zove ta tvoja ljubav iz vrtića, ha?
– Šta pričaš, Anja? – probao je da odigra kul, a po prvi put mu nije bilo smešno da vodi ovakav razgovor. Obično bi on zavitlavao te romantičnoglave cure koje kopaju po prošlosti u potrazi za njegovom ličnom Skarlet O'Hara.
A njegova Skarlet O’Hara nije nosila šminku od gara, nije se još ni sa kim poljubila i bio joj je najbolji drug. Nisu se odvajali: dane bi provodili zajedno u školi, na časovima glume, radionicama čitalačkog kluba i treninzima karatea. Uveče bi morali bar jednom da se čuju i da “opet zauzmu fiksni” na pola sata čavrljajući kao da se neće videti mesecima.
Jednom su išli u bioskop da gledaju neki glupi tinejdžerski film u kom se glavni junaci – najbolji drug i drugarica – zaljubljuju jedno u drugo. Krišom je posmatrao njen profil, dugo preslikavao na neko unutrašnje platno liniju njenog nosa i donje izbačene usne, trzaj poluosmeha i zarazan smeh. Patetičan si, rekao je sebi. Ali koji petnaestogodišnjak u bioskopu nije?!
Ona je pola puta do kuće ćutala, a onda kad su na istom uglu stali da još malo popričaju nervozno počela da traži ključeve od kuće u malom rancu. Približio se više nego što treba i na kraju – prelomio – naslonio čelo na njeno čelo i disao. Čuo je zveckanje ključeva i znao da ih je pronašla, ali je još nekoliko trenutaka samo stajala tako – kao da još ne zna šta treba da uradi.
– Evo ih, glupi ključevi! – uzviknula je i odmakla se ceo korak unazad. – Vidimo se sutra?
Dve nedelje ignorisanja, glupavih kratkih razgovora i bum – pred početak treninga samo je rekla: zaljubila sam se. Glupo je pitao: u koga?
Nije rekla: u tebe.
Ime tog bilmeza još mu odzvanja u glavi, kao i njegov ljutit i razočaran smeh.
– Majo, pa ti si luda, on uopšte nije za tebe!
Naljutila se, a onda je nastavila svakog dana da se ljuti. Zbog toga što je nije sačekao da idu na trening zajedno, što je nije zvao da rade domaći, što je dobio trojku iz matematike, što za njenog dečka kaže da je bilmez.
– Bolje neki dan da se ne vidimo, smaraš. – rekla je.
Neki dan se pretvorio u mesec. Mesec u ceo letnji raspust.
– Srećan rođendan, Majo. Nije valjda da se bilmez ljuti što ti čestitam rođendan. – rekao je i ispao veći bilmez od tog nazovi frajera.
Prestala je da se javlja, da čestita rođendane, da se smeši. U gimnazijskim hodnicima su se namerno mimoilazili. Odselila se da studira. Kao u pesmi, posle se udala za nekog mangupa.
Na drugoj godini faksa je zatrudnela. A onda je rađala decu.
Ponekad u tom džepu od deset i više godina sreo bi se s njenim očima na ulici. Ruke koje guraju kolica i nose kese. Ruke u kojima uvek zveckaju neki glupi ključevi.
Nije neka priča za priču. Pogotovo ne za Anju.
– Šta pričaš, Anja? Kakva ljubav iz vrtića?
– Možeš stalno da se vraćaš u jaslice, znaš? Možda može i ceo život da te boli ono što je bilo pre. A može i da ja ljubim da prođe sad.
Prva žena koja je pojednostavila stvar.
– Ljubi da prođe.
