Olivera Vukašinović je krenula u Pohod na vetrenjače. Ona čuje zvuke Amsterdama, osluškuje sebe, svoje potrebe i snove i na pedalama svog bicikla otkriva svet.
Lola vam otkriva hrabru ženu koja je iskočila iz svoje zone sigurnosti i sa porodicom 2017. godine krenula u nepoznato – Holandiju. Tragajući za mestom u kome nesmetano može biti devojčica koja “zna sto pesmica, a ne za da gleda na sat”, Olivera na svom blogu kaže za sebe: “Moje biće je učitelj, gladan saznanja istovremeno spreman da podučava do kraja života. Decu, odrasle, sebe… Moja su putovanja, istraživanja i sva nova mesta koja još uvek nisam posetila. Moji su muzeji, galerije, pozorišta, bioskopi, spomenici… Moje je spremanje hrane i kombinovanje sastojaka, ali su moji i restorani i masna hrana umotana u novine kupljena na ulicama Katmandua. Moj je dom, moja je ideja mene kao žene i majke, ćerke, sestre, unuke, prijateljice… Moje su igre, moji su filmovi, serije i knjige… Moja je belosvetska kultura. Moje su biljke, bašte, planine, plaže, more, životinje, celokupna životna sredina, ma moja je cela ova plava Planeta. Sve je to moje i sve sam to ja.”
Lola: U svom pohodu na vetrenjače od Smedereva, preko Beograda do Amsterdama, koliko je Olja Don Kihot?
Olivera: Olja nije oduvek bila Don Kihot. Više je bila kao mnoštvo poslušnih i pristojnih devojčica, koje su bile mirne i radile sve kako treba, ni po čemu se ne izdvajajući. Ali je kao Don Kihot volela da čita i da beži u svet fantazije i mašte od najmlađih dana. Nisam nikada bila zaljubljena u viteške romane, ali vremenom su se žanrovi, omiljene knjige i likovi menjali, obogaćujući moj život raznolikošću i dajući mi različite ideje i scenarije.
Kako je vreme prolazilo, tako se moje poimanje života razvijalo i oblikovalo, otkrivajući mi ono što ne želim, za početak, da bih na kraju uspela doći do onoga što želim i što mi je važno. Rekla bih da je moj donkihotovski pohod bio više pohod na otkrivanje toga ko sam to ja, napadajući nametnute okvire, guleći tuđe slojeve i pokušavajući da dođem do srži svog bića.
Ova tri toponima su definitivno bila moje tačke prekretnice i pozornice na kojima se odvijala ova lična borba. Svaki grad me je na poseban način izazivao, terao na promenu perspektive i konstantno preispitivanje.
Lola: Šta pokreće pedale na tvom biciklu i prste na tvojoj tastaturi?
Olivera: Pokreće neverovatna ljubav i strast koju osećam prema životu, ljudima i deljenju svoje priče sa svetom.
Lola: Dugo si planirala i pripremala svoj blog “Pohod na vetrenjače”. Šta je to što te je zaustavljalo i usporavalo da kreneš u tu spisateljsku pustolovinu?
Nekada bih ponosno i punih usta odgovorila, to što sam perfekcionista. Međutim, sada znam da to nije toliki kompliment samoj sebi, već je više samozavaravanje i razlog iza koga je lako sakriti se. Mnogo je teže doći do one mudre: “Bolje završeno, nego savršeno!”. Za to je potrebno mnogo više hrabrosti, ranjivosti i otvorenosti, nego za kukavičluk oličen u sanjarenju o “savršenstvu” , koje je nedostižno, objektivno nemerljivo i naravno, postoji samo u budućnosti i izvan nas.
Drugi razlog je veliko poznavanje istorije književnosti, savremene produkcije i postojanje miliona blogova i načina kreativnog izražavanja. Koliko mi je to pomoglo u izgradnji stila, načinu pisanja i idejama, toliko mi je i odmoglo, jer još od Starog Zaveta “ništa nije novo pod kapom Nebeskom”. Pa, zašto bih onda ja bezbrojiti put pisala o večitim temama ljubavi, inspiraciji, knjigama, putovanjima? Ko sam sad ja, koliko se razlikujem, da bi me neko čitao? Koliko sam kompetentna, koliko je to ljudima zanimljivo i korisno?
Ponovo sam sama sebi bila najveći kritičar i saboter. Ali kako sam osvešćivala jednu po jednu stvar, a sve vreme bila potpuno sigurna da je pisanje i izazivanje emocija jedan od mojih životnih poziva, počela sam da se polako korak po korak izlažem i pišem po nešto na svojoj Instagram stranici. Reakcije su bile neverovatno pozitivne, tako da su mi davale vetar u leđa i polako sam se sve više i više razmahivala, dolazeći do svojih tema i inspiracija. Shvativši u potpunosti da na svetu ima mesta za svakog od nas. I da ukoliko deset različitih osoba ode u istu šetnju, u isti muzej ili pogleda isti film u isto vreme, i posle o svojim impresijama govori ili piše, to su potpuno različiti utisci, osećanja i načini predstavljanja. Nas diraju i uzbuđuju različite stvari. Kada sam to u potpunosti doživela, avantura je mogla da počne.
Lola: Šta za Olju znači holandska izreka “Ponašaj se normalno, to je već dovoljno ludo”?
Olivera: Ona za mene donosi nepojmljivu slobodu, neopterećenost i potpuno prihvatanje sebe i drugih. Ona slavi individualizam, različitost, jedinstvenost i neponovljivost svih nas. Kada bismo svi živeli ono autentično i beskompromisno svoje “ja”, ništa drugo nam ne bi bilo potrebno u životu. Time bismo ovom svetu dali svoj unikatni deo mozaika i sve ostalo bi bilo mnogo lakše.
Holandiju, tačnije Amsterdam, doživljavam kao mesto gde je ovakva utopija moguća. Potpuno se slažem sa piscem Džonom Grinom koji je sjajno primetio: “Mnogi turisti misle da je Amsterdam grad greha, a istina je da je ovo grad slobode. A u slobodi većina ljudi pronalazi greh.”
Trudim se da se svakodnevno ponašam sve “normalnije” i “svojije” i rekla bih da sam u Amsterdamu dostigla, za sada najviši stepen života u skladu sa svojim vrednostima.
Lola: Koliko se razlikuje vaspitanje dece u Holandiji od onoga na Balkanu? Da li ti je bilo teško da se prilagodiš ili si lako usvajala te nove obrasce?
Olivera: Vaspitanje u ove dve sredine se dosta razlikuje. Ipak, ne bih volela da generalizujem, pošto i na Balkanu postoje individualci koji se razlikuju i idu protiv struje, a tako i ovde.
Jedna od glavnih razlika je što se u Holandiji deca doživljavaju kao mali ljudi, savršeno kompetentni da izražavaju svoje stavove, želje i potrebe. Roditelji ozbiljno razmatraju njihova mišljenja, često ih uvažavajući. Deca imaju visok stepen nezavisnosti i slobode, rekla bih kao što je na Balkanu bio slučaj kada smo mi bili mali. Igraju se napolju, penju po drveću, plivaju po jezerima i kanalima, voze bicikle samostalno do škole i tokom osnovnoškolskog obrazovanja. Bezbednost je na najvišem nivou i potpuno je uobičajeno da se deca igraju bez roditeljskog nadzora ispred zgrade ili u obližnjem parku, čak i u centru Amsterdama!
Deca su svuda dobrodošla, od restorana, bioskopa, muzeja, pozorišta… Roditelji nisu opterećeni dečijim akademskim uspesima, jednostavno zato što u uređenoj zemlji, u kojoj je budućnost vrlo predvidiva i izvesna, nije važno kojim poslom će se dete baviti kad odraste. Jer sva zanimanja donose prihode dovoljne za pristojnu i dostojanstvenu egzistenciju, zato je ovaj teret u potpunosti nestao s roditeljskih pleća.
Nama je kao porodici bilo neverovatno lako da se uklopimo u ovakav sistem. Ni sami nismo bili svesni da smo dete već gajili i vaspitavali na holandski način, dok smo još uvek živeli u Srbiji. To je bilo nešto instinktivno i što se poklapalo sa našim roditeljskim senzibilitetom.
Velika preporuka za sve koji bi voleli da znaju nešto više o ovakvom načinu života i roditeljstva, jeste knjiga dve autorke koje su se doselile u Holandiju sa svojim porodicama. Jedna je Amerikanka, druga Britanka, tako da je zanimljiva njihova komparativna pozicija sa sredinama iz kojih dolaze. Knjiga je prevedena i na srpski jezik pod nazivom “Najsrećnija deca na svetu”. Jer, gle čuda, u Holandiji žive najsrećnija deca na svetu, već godinama unazad, sudeći po UNICEF-ovim istraživanjima.
Lola: Kad kreneš knjigom na vetrenjače, tri knjige koje po tvom mišljenju svaka Lola mora da pročita su…
Olivera: Najteže pitanje koje se može postaviti jednom knjiškom moljcu, kome su knjige struka, hobi i najveća ljubav. Svim čitateljkama bih ovom prilikom preporučila tri knjige koje sam relativno skoro pročitala po prvi put i koje su na mene ostavile snažan utisak.
Preporuka za knjigu o ličnom razvoju i inspiraciji je “Think like a monk” Džeja Šetija (Jay Shetty). Bivši budistički zen monah, koji je svoju svrhu živi kroz popularizovanje i širenje spoznaja do kojih je došao kroz svoje motivacione snimke, predavanja, govore i nedavno napisanu knjigu. Ona za sada još uvek nije prevedena na srpski jezik, ali sam sigurna da će uskoro stići na regionalno književno tržište.
Druga knjiga bi bila književna poslastica “Nikog nema doma” moje omiljene sugrađanke, Amsterdamke, Dubravke Ugrešić. Ovo su eseji o životu ovde i tamo (Hrvatska-Holandija), koji potežu sva najvažnija životna pitanja, od osećaja pripadnosti, identiteta, slobode, mentaliteta, jezika, pisanja i još mnogo toga. Autorka se pita šta su nam dobro i loše doneli događaji, kako lokalni, tako i globalni, s kraja prošlog i s početka ovog veka, i šta još možemo da očekujemo. Preinteligentno, sarkastično, ironično i precizno seciranje naše stvarnosti, esencija prave književnosti!
Treća bi bila knjiga poezije koja me je potpuno pomerila, a to je zbirka “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” mlade pesnikinje Radmile Petrović. Ovo je poezija koja izbija vazduh iz pluća, grči želudac i stiska pesnice svojih čitalaca. Ona demistifikuje svetinje, depatetiše mitove, raskrinkava licemerni partijarhalni moral, prevrednujući rodne uloge, slaveći žene, ljubav i prirodu u svim oblicima.
