Pažnja je najdragocjenija stvar koju nekome možemo pokloniti.
Kada se posvetimo nekome, oni će procvjetati kao cvijeće. – Thich Nhat Hanh
Bilo je to početkom 1970-ih. Doživjela sam nesreću u blizini mog doma u Sjevernom Londonu, Engleskoj. Imala sam samo 8 godina.
Iako nisam bila vična budalaštinama, prijateljica me ubijedila da se popnemo na žičanu ogradu. Okliznula sam se i posegnula za oštrom žicom. Žica mi je probila kažiprst i ostala sam da visim.
Ona je uznemireno otrčala svojoj kući i od straha nije nikome rekla šta se desilo.
Na moju sreću, moja majka je čula urlike i potrčala prema meni.
Brzo su mi umotali ruku u peškir i po hitnom postupku sam prebačena u lokalnu bolnicu. Bilo je mnogo boli, suza i galame taj dan.
Načula sam doktora kako govori majci da više neću moći da koristim svoj prst zbog nanesene povrede. Razmišljali su čak i o amputaciji, ali su odlučili da bi za mene, psihološki i estetski, bilo bolje da živim s takozvanim ,,vještačkim prstom’’.
Igrom slučaja, doktor nije bio u pravu. Hvala Bogu da mi nisu amputirali prst jer ga sada potpuno koristim i jedini znak da mu se ikad išta desilo su dva mala ožiljka.
Tada to nisam znala.
Vratila sam se kući iz bolnice isti dan. Bila sam još uvijek u šoku – ranjena, traumatizovana i u ekstremnoj boli.
Moji roditelji su bili radnička klasa; imali smo sve što nam je bilo potrebno, ali ne preko toga. Događaj godine je bila žurka na maminom poslu.
Kupovala se haljina ili posuđivala ili reciklirala. Moj otac bi nosio svoje najbolje odijelo.
Bilo je mnogo uzbuđenja i priprema u našem domu u iščekivanju zabave. Moja majka je samo o tome pričala. Ovo je bila njena noć.
To je, takođe, bilo i veče moje nesreće. Moji roditelji su planirali da izađu to veče.
Kada sam se vratila iz bolnice, sjela sam na kauč i stavila moju umotanu ruku na jastučić, koji sam postavila sebi u krilo. Mama me je čvrsto držala.
Bila sam na sigurnom. Moja majka je bila uz mene. Smirivala sam se.
Komšinica je čula za nesreću i došla mi je u posjetu. Predložila je da ostane uz mene tu noć, a da roditelji odu na zabavu.
Skamenila sam se i počela da paničarim.
Mama me napušta? Šta da radim bez nje? Htjela sam da plačem, ali bila sam hrabra.
Onda je rekla, sjećam se kao da je bilo juče: ,,Ne idemo nigdje. Ne mogu ostaviti Claire’’. Dok je pričala, čvrsto me grlila.
Plačem dok pišem ovo, iako sada imam 60 godina.
Moja majka je ostala sa mnom. Bila je tu.
Ovo je ljubav, zar ne?
Koliko često nam se desi da ne uradimo ništa kada vidimo voljenu osobu da pati? Ne uradimo ništa jer ne znamo šta da kažemo i jer se bojimo da ne pogoršamo situaciju.
Koliko puta smo mislili da naše prisustvo ne može biti od pomoći drugoj osobi?
Koliko puta smo cijenili trenutke kad je neko zaista bio uz nas? Možda nisu rekli ništa dubokoumno i možda tehnički nisu bili od pomoći, ali bili su tu kad nam je to bilo potrebno.
Ponekad, dovoljno je samo biti tu.
Prevela: Iris Janković
