Jedna od stvari koju će vam, skoro sigurno, učiteljica reći na prvom roditeljskom sastanku kada dete upišete u školu je – NEMOJTE koristiti roditeljsku vajber grupu da proveravate šta dete ima za domaći.
Dakle, ako dete nije izostalo iz škole, NE raspitujte se u grupi. Nemojte.
A možete li da pogodite šta čini 80% komunikacije u većini roditeljskih Vajber grupa? Tako je, domaći zadaci.
“Da li ceo ovaj tekst treba da se prepiše? Mata kaže da treba, šta kažu vaša deca?”
“I Mina kaže da treba.”
“I Strahinja.”
“Teško meni, Stefan nije pomenuo nikakav tekst!!! O čemu se radi? Je l’ iz čitanke?”
I tako dalje.
Ma koliko puta da je učiteljica ponovila, objasnila, obrazložila, dala sasvim konkretne i jasne argumente protiv ovakvih prepiski, njih su roditeljske Vajber grupe pune. Kao da smo na tom roditeljskom sastanku sedeli na ušima.
1. Pokazujete da više poverenja imate u drugu decu nego u svoje rođeno
Većinu tih pitanja postavljaju roditelji koji jednostavno ne veruju da je njihovo dete sposobno da se pobrine za svoje obaveze. “On je rasejan, samo misli da se igra.” “Mali su oni da to upamte”. Ništa od ovoga nisu dovoljno dobri izgovori.
I u toj situaciji nije uopšte važno da li ćete detetu reći da ne verujete u njegovu zrelost i sposobnost ili da “samo hoćete da ipak to proverite u grupi”. Poruka je ista – poverovaću u to da si dobro upamtio ako mi potvrdi neko drugo dete.
Zamislite samo – kako biste se osećali ako biste otišli kod svog šefa i podneli izveštaj sa sastanka, a on odmah potom zove i koleginicu, da ona potvrdi to što ste mu rekli? Cenjeno i motivisano? Teško.
2. Stajete na put vaspitnoj ulozi škole
Od škole očekujemo da ima i obrazovnu i vaspitnu ulogu. A jedan deo te vaspitne uloge tiče se i izgradnje radnih navika i osećaja odgovornosti. Domaći zadaci služe tome podjednako koliko i učenju gradiva. Svaki put kada dete dođe kući i kaže da je zaboravilo šta je za domaći ili nije sasvim sigurno, a vi požurite da to proverite u grupi, ubacili ste klip u točak izgradnje njegove odgovornosti.
3. Rušite samopouzdanje svojoj deci
Ovo je, valjda, jasno. Sve dok se ponašamo kao da naša deca nisu dorasla svojim školskim obavezama, oni će to isto misliti o sebi. Vrlo je mala šansa (gotovo da i ne postoji) da će učiteljica zadati toliko različitih domaćih zadataka, da dete to ne može da upamti ili, još bolje, zapiše. Svratite zajedno u knjižaru, izaberite blokče za zapisivanje domaćih zadataka i poklonite detetu svoje poverenje. Ma neka ponekad i pogreši ili zaboravi. Zar je to veća šteta od srušenog samopoštovanja?
4. Otežavate izgradnju radnih navika
Da, važno je da deca na vreme uče, završavaju svoje obaveze i budu svesna značaja obrazovanja. Ali to se neće dogoditi ako znaju da ćete im vi uvek disati za vratom, podsećati ih, raspitivati se za njihove obaveze. Desiće se upravo suprotno, prepustiće vama da o tome brinete, pa će odgovor na pitanje: “Šta imate za domaći?” uskoro postati: “Proveri u grupi, nisam upamtio.”
Pored svega ovoga, ono što će se neminovno desiti ako i dalje budete završavali školu zajedno sa svojim detetom, jeste narušen odnos i loša komunikacija. Posle nekog vremena postaćete ljuti što morate o tome da vodite računa, umesto da je dete to naučilo samo, a iz toga će se izroditi novi sukobi, novo nepoverenje i tako u krug.
A šta treba da uradite?
Poslušajte učiteljicu. A ona vam je sigurno rekla da je sasvim u redu da deca zaborave domaći, pernicu, knjigu iz matematike ili opremu za fizičko. Da su sve to lekcije koje im uskraćujemo ako bdimo nad njihovim obavezama.
Da se neće srušiti svet ako se poneki domaći zadatak zaboravi, a u ednevniku se pojavi tužić. Nije to ni sramota ni poraz. Već jedini ispravan put ka tome da dete razume izraste u samostalnog i odgovornog mladog čoveka.
