Imala sam veliki plan – da napravim večeru, da postavim nove tanjire, sveće, pustim neku laganu muziku i da ga nasmejana dočekam. Tako treba, verovala sam, svi ženski časopisi i online portali su savetovali isto – udovolji mu. Kada se javio da kasni, špagete su se već ohladile, dunula sam u sveće kao da su rođendanske i zamislila želju – da jednom, samo jednom nađem nekog normalnog.
Od tog trenutka prošlo je osam godina. Sada, u tridesetim već sam odustala od te idealistične ideje.
-Možda je i meni dato – kao i svim drugim ženama u mojoj porodici, zar ne – da živim taj običan život. Zašto bih ja bila drugačija?
– Pa možda zato što se pitaš? Zar ne misliš da je to dovoljan znak? Buniš se, a to nije onaj srednjoškolski bunt kog se ja sećam, kad pobegnemo sa časa jer nam profa ide na živce, to je pobuna, prava pobuna. – kaže Neša.
– Kako znaš?
– Pa znam te. Znamo se ceo život, zar ne? ‘Ajde sad, pomozi mi.
Sedimo za računarom i gledamo online moderne majice za muškarce. Neša se pakuje na tri meseca, ide u Grčku, sezonski rad – kao i svakog proleća i to je već tradicija. Ranije smo išli u tržni centar i tražili odeću satima, sada pronađemo na sajtu šta mu se sviđa i “odevne kombinacije za jednog turističkog vodiča”. Smejemo se, jer to rade prijatelji koji ne moraju sebe da objašnjavaju – sve je već jasno. On je čovek-organizacija i dinamika, ja sam pola žena, pola problem.
– Mislim da imamo pogrešan pristup ovome, Ana, bojim se da si ti ceo problem – Neša je uvek imao takta.
Znam da je to pravi trenutak da mu ispričam, ali ipak odložim – zamenim razgovor o mogućem raskidu sa dečkom pričom o destinacijama koje će da poseti.
Kako umeš da budeš na dugme?
Bilo je, zaista jeste, faza u našem prijateljstvu kada sam ga ljubomorno svađalački podbadala – lako je tebi kad si muško, ti ne moraš ovo, ti ne moraš ono. Neša bi uvek imao isti odgovor-pitanje: a šta tebe sprečava da uradiš isto?
– Nisam na dugme, eto. Ako nisam raspoložena ili sam umorna, ne mogu ja tek tako da se pravim i da budem hiper. Ponekad imam utisak da ti samo unutra pritisneš nešto, neku tačku i kažeš sebi: e sad, Nešo, posao, e sad, Nešo, budi dobar sin, ‘ajde sad preseli se, ‘ajde vreme je za paraglajding. Mislim, kako je realno moguće da sve postižeš i da si uvek u elementu?
– Pa zato što radim stvari kad sam za njih u elementu.
– Pa nemoguće da si uvek “u elementu”! – sad sam već iznervirana, pa karikiram i rugam se.
– Da si me lepo slušala, čula bi šta sam rekao. Radim stvari kad sam za njih u elementu. Kad nisam, uvek ima nešto drugo da se uradi – za šta sam u elementu. Niko nije rekao da sve mora sad i odmah, znaš, Ana? Ponekad imam utisak da samu sebe guraš u borbu, čak iako pored imaš miran put da do nečeg dođeš.
Nedeljama sam ljuta na njega što mi je to rekao i negde na pola te ljutnje shvatim da je u pravu – ali se ne javim. “Još si nedostižna, princes? Ako, ako… Ništa, odoh ja, vidimo se kad se vratim.”
Jer kad Erik pojede bananu, dešava se neverovatna promena
Kad se taj poslednji put vrati iz Grčke, Neša je drugačiji. Zapravo, ne drugačiji, samo svesniji, nekako. A ja sam onda pored njega još zbunjenija. I dalje govorim o “dečku”, odraslom muškarcu koji se ponaša kao dete i za kojim idem u stanu kao za detetom. O neuspelim romantičnim večerima, o odlasku u bioskop koji se završe njegovim žaljenjem što je “bacio pare na neudobna sedišta i loše kokice” i o tome kako bi možda trebalo da se pomirim sa tim da je to to, da ne treba da tražim “nešto više”.
– Ana, kad bi ti znala koliko si posebna, ne bi ti na pamet palo da se zadovoljavaš takvim polu-odnosima. – ubode me kao da prstom takne tek oguljeno koleno.
– Ti baš nemaš takta – odbrusim. Uvređena sam, ali ostanem do kraja te kafe da slušam njegove dogodovštine. Na kraju, duboko pogođena njegovim entuzijazmom, tom širinom njegove sreće i neke nove “produhovljenosti”, otpljunem frazu iz davno zaboravljenog crtaća – Jer kad Erik pojede bananu, dešava se neverovatna promena! Erik postaje Bananamen!
– Ti to meni nešto?
– Pa malo.
– Ana, budi dobro. Skloni se sebi s puta.
Tad ne shvatim, još, pozdravio se – pustio me je. Ljuta sam na njega mesecima, jer ne odgovara na poruke i pozive, a onda na sebe zašto ga uopšte zovem. Jesam li ja to onaj toksičan prijatelj, energetski vampir koji usisava tuđu energiju, pa je on sad kao mnogo iznad mene? Ne mogu da dobacim do njega? Je l’ to? Pišem besno u dnevniku – postavljam redom pitanja, jedno za drugim i ludim. Jedno je da nisi zadovoljan dečkom, a sasvim drugo kad ti dezertira najbolji prijatelj.
Šta se desilo, pobogu? Gde sam to skrenula s puta?
Pomozi mi da spakujem kofer
Kada sebi postavljaš pitanja rafalno, moraš da zastaneš, da se odmakneš. Da prošetaš do mete, da vidiš šta si, da li si i koliko pogodio. Neša je znao da kaže: kad si u toj energiji pitanja, odgovori ne dolaze. To to je kao magnet, samo privlačiš još novih pitanja, to ti se tako lepo niže, sloj po sloj. Moraš znati kada stati, Ana. Malo se pomeriš s mesta, uradiš ponešto što nema veze s tim što te muči i kad se okreneš – gle, nova perspektiva, novi ugao, nova slika. Na tu drugačiju percepciju posle kreću da ti se ređaju odgovori – sve ono što ti treba. Ali moraš da znaš da se skloniš sebi s puta.
– Skloni se sebi s puta. – prvi put mi je to rekao kad sam odbila da mu se pridružim na dve nedelje u Grčkoj, jer me je sramota da on to plati, neću da misli da ga zloupotrebljavam.
– Skloni se sebi s puta – drugi put mi je rekao kad sam htela da odustanem od apliciranja za novi posao.
– Skloni se sebi s puta – rekao je kad smo poslednji put razgovarali.
Proleće je, znam da se sprema da spakuje kofere za novu sezonu. Ja, Ana, toksična prijateljica koja ga godinama gnjavi zvonim na njegova vrata.
– Ej, otkud ti?
– Evo, Nešo, sklanjam se sebi s puta. Kupila sam ti jednu majicu za novu sezonu.
– ‘Ajde, pomozi mi da spakujem kofer. Nešto nisam u elementu da to radim sam.
I tako se nastavi priča o jednom prijateljstvu.
I tako se otvori krug odgovora.
