Psovke dece u parkovima iz dana u dan evoluiraju, više ni ne reagujemo na njih.
Znate li šta klinci rade kad prvi put bez vas krenu napolje?
Isto ono što su radili dok ste ih ćutke s klupice gledali kako guraju drugara s penjalice uz reči “ajde da padne da polomi glavu”. Možda ste ipak hladnokrvno, u sedećem položaju, izgovorili – bože sine, to nije lepo.
Ski škola za decu u inostranstvu. Baš mali pilići, čini se da bolje skijaju nego što hodaju. Predvodi ih nasmejani instruktor. Pravili su pauzu, vraćaju se ka stazi, svi su stavili skije. Svi osim jednog malog koji ne može pancericom da ubode vez. Trudio se neko vreme, svi su ga strpljivo čekali, instruktor mu dobacuje: „Jače!“ Onda na meni pomalo razumljivom stranom jeziku kaže ostaloj deci da pomognu drugaru.
Oni ushićeni skaču na taj neposlušni vez, njih desetoro se trude da ga otkače i cerekaju se, zagrcnu se od smeha. Mali čija je skija, stoji iznad njih i zadivljeno ih gleda. Pošto uspeju u misiji, on raširi ruke, a svi ga grle i smeju se. Onda dođu do instruktora i svi ga zagrle, nešto se šale.
Gledam to s potpuno blentavim izrazom lica i mislim na dva parka pored moje zgrade. Kad god uđem u te parkove, ima mnogo dece istog uzrasta. Dok šetam psa, često se stresem od psovki koje čujem iz tih malih usta.
Zvuči neprirodno, žulja uši. Svaki put se okrenem da vidim lice devojčice koja izgovara „puši ga“, i budem zgrožena. Često mama ili baka sedi na par koraka od nje. Priča s mamom dečaka koji joj je uzvratio: „Kurvo raspala“. Niko ne reaguje. Stavim kapuljaču, krenem dalje. Mnogo puta sam stavila tu kapuljaču.
Dok sam gledala te male skijaše koji su me pretvorili u sentimentalnu slinu s blagotelećim izrazom lica, mislim kako su klinci iz parka i ovi – rumeni, fini i nasmejani zapravo potpuno isti. Sva ta deca su divna.
Niste divni vi, koji ste rešili da ih imate, pa ste u nekom trenutku shvatili da je život u Srbiji dobar alibi da se ne bavite njima. A tu je sve teško, i nema se vremena, i kriza udara decenijama, grcate za parama, a vaša deca za pažnjom.
Imam pitanje za roditelje dece iz parka. Na koji način vas je besparica sprečila da decu naučite rečima „izvoli“, „hvala“, „molim“, „izvini“, „volim te“? Kad su vas zvali u vrtić zbog prvih problema s disciplinom, šta ste uradili? Batine za dete ili pretnja vaspitačici? Možda ste izgovorili i ono čuveno „nemoguće, moje dete? Ja sam šokiran(a)“, a onda po izlasku iz vrtića momentalno počeli da psujete.
Nije vam palo na pamet da ste vi najvažniji model ponašanja svom piletu? Ako ono koristi određen fond reči, zar vam razgovor nije logičan korak?
Ne znam kada i kako smo izgubili volju i želju da pazimo ono što nam je najvažnije. Sigurna sam da su i mamama koje u parkovima ne čuju i ne vide razuzdane klince, oni ipak prioritet. Život bi dale za njih, ali ne i pet minuta razgovora.
Kao da se sve svelo na zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba – da imaju krov nad glavom, jedu, igraju se i nekako rastu kao korov. Onda izrastu u bršljen. Mene bršljen u zemlji koja u mnogim segmentima liči na džunglu, zaista plaši. Jer jednog dana u Srbiji će živeti samo bršljeni. Neće više biti ni belih rada ni ljubičica. Zemlja će nam postati neraskrčiva šuma.
Činjenica da ništa u sistemu ne funkcioniše ne skida našu ličnu odgovornost prema sopstvenoj deci jer ako u njihovom vaspitanju mi ni za šta nismo krivi, onda nemojte da se čudite kad sutra, u srednjim godinama i oni za sve svoje probleme optuže baba ujnu koja živi u Americi i nije im ostavila nasledstvo. Možda okrive i vas što su ostali ukopani, što je jedina širina koju poseduju ona u baratanju psovkama i mržnjom.
Slika je dragi roditelji, ipak malo šira od one koju imate kada nervozni i umorni dođete s posla bez volje za bilo čim. Vreme je relativno, a taj jedan sat dnevno koji ne odvajate za svoju decu može da ugrozi čitave generacije.
Jer vaše dete će jednog dana imati decu, i tako u krug. Zamislite svoje unuke, praunuke, čukununuke – umorne, bezvoljne, proste, besne, kako u 22. veku žive u Srbiji. Nesrećni. Nigde cveća, samo mračna šuma puna bršljena.
A nije baš mnogo teško. Ne dajte im da psuju i pljuju jedni druge, naučite ih da se smeju, šale, prave kerefeke i budu prava deca. Čak i kad vas mrzi najviše na svetu. Tu obavezu ste prihvatili kada ste rešili da ih imate. Trgnite se! Oni porastu u trku. Ne gubite vreme. Pokušajte da prevaspitate prvo sebe, pa onda i njih. Ništa ne boli, a baš prija.
