Za rođendan je dobila od koleginica knjigu. Priručnik kako da ugodite sebi. Osetila je blago peckanje u grlu i trebalo joj je malo vremena da shvati da je to zapravo stari, davno zaboravljeni osećaj suza koje se skupljaju i umesto van, klize unutra. Mali podsetnik da se trgne – jer izgleda kao osoba kojoj treba priručnik da ugodi sebi.
(Ne)podnošljiva lakoća postojanja
U srednjoškolskim i studentskim danima je čitala Kunderu. Volela je da čita u beogradskim tramvajima, parkovima, svuda gde je čekala – drugaricu, nekog mladića, predavanje, autobus, bilo koga ili bilo šta. Fraza o lakoći postojanja koja nije bila podnošljiva nikako joj nije bila jasna. Ona, koja je rasla u takvom okruženju da joj je lakoća bila nešto strano nije mogla da razume, zašto bi nešto što je lako bilo kome bilo – gle, gluposti – teško? Nepodonošljivo.
A sada, pomislila je, ima 39 godina, isto kao njena majka kad je ona upisivala fakultet i uživala čitajući ženski magazin. Volela je to, da otkriva neke druge svetove, neke druge lakoće postojanja i da se prepusti čarima dokolice. „Otkad to nisam radila?“ Shvatila je da joj je mesecima zamena za knjige i časopise Instagram. Da besciljno skroluje u potrazi za – čim? Onda je pokušala da odgonetne: šta je sprečava da opet otvori neki časopis i čita članke? Prave članke? Da pročita tekst u koji je neko uložio trud?
Sutra ću.
Kako da ugodite sebi – zapišite na papir
Sutra ću. To je, sada već godinama, govorila sebi: sutra ću da vežbam vožnju. Sutra ću pozajmiti knjigu iz biblioteke. Krenuti na ples. Na trening. Ma u običnu šetnju! Želela je da balansirana ishrana i fizička aktivnost budu dostižan san, a u isto vreme – znala je, to ne treba da bude san, već njena java. Čitala je stalno, na mrežama, te ovaj savet, te onaj savet, ali nikako da napravi taj veliki korak. Drugi bi rekli, da preseče, dijeta, naporan cardio trening. Ali ona je predosećala, veliki korak nije bilo ništa od toga, već – odluka.
Odluka da bude dobro.
Otvorila je priručnik i već u prvom poglavlju je dočekao imperativ: zapišite! Ako je nešto „naučila“ na Instagramu od silnih trenera i gurua bilo je to „da se zapiše“. I što su više oni potencirali značaj zapisivanja ciljeva, snova, želja, ona je osećala veći otpor. Neću da pišem, izgovorila je naglas.
Taj bunt, pobuna „neću da pišem“ odjeknuo je u sobi kao eho. Kao da je rekao neko drugi i to je bio trenutak kad se prvi put zapitala: a zašto neću?
Maleno pitanje je bilo poput pravog ključa za bravu. Samo je pokuljalo van.
Baš si postala nekako sebična
Prestala je da piše dnevnik u srednjoj školi, jednom, kad je mlađa sestra pronašla i odnela mami. Majka, s kojom je uvek imala lep i nekako dirljiv odnos, posle toga jednostavno više nije bila ista – jer je čitala. Nije bila svesna tada, u tim malim godinama, koliko je u pravu što se oseća tako, izdato i povređeno. Koliko je to bilo ono što se danas zove „pređena granica“. A najgore od svega je što ni majka to nije znala, što je smatrala da je to njeno pravo – da pročita, da uđe u njenu glavu, da razume šta joj se dešava. „Deca moraju da se kontrolišu“, to bi uvek rekla u razgovoru sa komšinicama, koleginicama i kasnije, čak i njoj jednom – kao neku vrstu najvišeg argumenta i roditeljskog aduta.
Setila se, to je definitivno bio momenat kada se odrekla pisanja dnevnika, jer ako nemaju šta da pročitaju, nemaju čime ni da je povrede, zar ne? No sad je bilo još jasnije da je taj mehanizam zaštite godinama kasnije povređivao – kao da je presekla neku vezu, onu najbitniju, sa svojim srcem, sa svojom dušom.
Samo je mislila, a to što oseća – pa kome je to važno dok ispravno misli i ostaje nepovređena? Upala je u klopku potiskivanja, misleći naivno da će potisnuti u drugi plan samo ta „loša“ osećanja. Potiskivanje je poput supermoćnog usisivača – uvlači sve pred sobom: tugu, povređenost, ali i sreću, radost, sve.
Sada je bila odrasla i mogla je „da se postavi“. Njen stav su koleginice tumačile kao da joj treba više ugađanja sebi, a majka kao da već sebi previše ugađa. „Baš si postala nekako sebična“, rekla joj je na poslednjem porodičnom ručku. „Nisam sebična, samo sam zauzeta, mama.“, rekla je u svoju odbranu i opet se zapitala: a što se ja branim?
Od koga se branim? Šta štitim?
Celo popodne je provela razmišljajući posle toga: što se branim? Od koga se branim? Znam li uopšte koga štitim? Ko sam? Kad je otvorila priručnik za ugađanje sebi, velika slova naslova poglavlja su je probola posred grudnog koša: ZAPIŠITE ŠTA VAM PRIJA.
Koliko kontradiktornosti u jednoj osobi, zar ne? Povučeš se u sebe i ljudi tumače: treba više da ugađaš sebi ili postala si nekako sebična. Ko je bio u pravu? Onda se setila magazina koji je počela sada već redovno da čita i rečenice da ljudi uvek tumače iz svoje mape, iz svojih iskustava, da su njihove reči o nama zapravo reči o njima samima.
Njoj je bilo potrebno da oseti kako ona sama za sebe tumači stvari i ljude. I onda odnekud, iz neke davne prošlosti, izronio je taj jedan dnevnički zapis, Kunderin citat: Naša svetinja je obožavanje života. Reč „život“ je kraljica reči. Kraljevska reč, okružena drugim velikim rečima. Rečju „doživljaj“! Rečju „budućnost! Pa rečju „nadanje“.
Uzela je papir i zapisala tim redosledom:
život
doživljaj
budućnost
nadanje
Pa je napravila crtež, nešto poput grafikona i počela da beleži koje doživljaje želi. Kakvu budućnost vidi. Čemu se nada. Trening, ukusan obrok, omiljeni film, „ženske“ knjige i časopisi, fotografija, muzika, umetnost u kojoj uživa. Pisala je celo popodne ne shvatajući dok nije zašlo sunce – već je počela da ugađa sebi.
Odlučila je da bude dobro. I umesto sutra, istog trena se obukla i otišla u teretanu. Nepodošljivo lako je postojala.
