Kako miriše uspeh? Kao kafa u bašti sopstvenog kafića sa pogledom na sajt poslovanja koje si pokrenuo sam. Od hrpe snova, dobrog plana i beskrajne vere u to da ćeš uspeti.
Na internetu često možete da naiđete na onu frazu: svaka devojka žudi da otvori knjižaru/cvećaru/kafić ili sva tri u jednom. Ranije me je nerviralo, jer je to bio “glavni adut” mog bivšeg u raspravama: “Ti Ivana svašta želiš, a ništa ne započneš! Samo pričaš, a ne delaš! Preduzmi nešto, napravi taj prvi korak!”
Bio bi to veoma konstruktivan savet, pun – zapravo – podrške i ljubavi, da je Miljan bio takav lik – preduzimljiv, uspešan i pun elana. A bio je sve samo ne neko ko se “bori za san”. U kasnim dvadesetim još je živeo kod roditelja, radio neki tužan posao od 9h do 17h i zvocao kako sam prezahtevna i da “samo maštam”. A ja sam jednostavno znala da postoji nešto više.
Želim život pun života
Ne mogu da kažem da je ideja o 3u1 poslu bila sasvim originalna – više je bila rezultat moje neodlučne i razbuktane želje da preokrenem svoj život. Oduvek sam volela knjige i maštala da ću imati svoju knjižaru. A onda, moja strast prema kafi i sklonost ka lepom vukli su me ka tome da otvorim kafić i cvećaru. Mogu da razumem zašto je Miljanu to ličilo na gif sa društvenih mreža. Nisam bila ni samoj sebi jasna.
Ali kako to biva samo u životu (interesantnije i zapetljanije nego na filmu!) dogodilo se da sam dobila sve o čemu maštam. Živela sam kao uspavana – posao, Miljan, roditelji koji zovu i pitaju: kad ćete se venčati, kad ćemo dobiti unuče? Od tog sledećeg uspavanog nesvesno načinjenog koraka delilo me je jedno malecno: “Da.” I jedan ogroman san – o boljem životu. O stvarnom životu. O životu punom života.
Kad sam to prvi put izgovorila naglas Ireni, pogledala me je zbunjeno. Na trenutak sam pomislila: “O ne, preterala sam, sad će početi da mi priča da ko traži veće izgubi iz vreće i bolje vrabac u ruci no…” – pa znate već. No dok sam se ja preslišavala narodne poslovice u glavi, Irena je postavila ono presudno pitanje: a šta te sprečava da živiš život pun života? Imaš ušteđevinu, imaš ideju, zašto ne napraviš biznis plan i otvoriš taj kafić o kom maštaš?
I tek tako, mala reč postala je veliki posao. Zagrizla sam.
Podigneš sajt i podigla si biznis na noge!
Mnogi misle da nije jednostavno pokrenuti svoj posao. Istina je da je najteže – doneti odluku. Jednom kad sam odlučila, svi izazovi, sav rad, sav trud – sve što je usledilo, zapravo – pozajmice, pisanje plana, traženje poslovnog prostora, dobavljača, činilo mi se tako lako. Nisam dala otkaz, nisam uskočila u veliki dug, i umela sam da pitam za pomoć. Mislim da je to bilo presudno.
Moj otac je uvek govorio: “Podrška pravih ljudi je sve. Poveži se.” Naučio me je da ne moram sve sama. Tako sam znala da prihvatim predlog Ireninog brata da preuzmem njegov lokal sa kompletnim nameštajem. Saradnica iz veleprodaje knjiga me je posavetovala koga da angažujem za marketing.
“Je li to zaista neophodno sada? Tek sam počela…”, pokušala sam da zaobiđem troškove na samom početku. “Možda da malo razradim posao, da se čuje za mesto, znaš?”
“Slušaj me, podigneš sajt i podigla si biznis na noge! Možeš da radiš sjajno, ali ako te nema na Guglu – kako ćete ljudi naći?”
“Pa, ne znam, po preporuci, valjda.”
“Da, po online preporuci! Treba da te ljudi nađu na internetu. Tako se danas razvija poslovanje. I treba da ideš ukorak sa tim novim standardima. Isto, link building je važan deo SEO strategije. Nije stvar samo u reklamama, važno je da budeš vidljiva i prepoznatljiva, a to ti obezbeđuje kvalitetan sadržaj. Poslušaj me.”
Tako je uporedo krenulo moje preduzetničko putovanje – u offline i online svetu. Shvatila sam: gradiš reputaciju i kvalitetnom kafom, i lepim buketom, i recenzijama zadovoljnih kupaca na internetu.
Ne može da uspe dok se ne pomučiš malo
Korak po korak, ideja po ideja – posao se zaista razvijao, ali ja nisam mogla da pobegnem od onog čudnjikavog osećaja da mi ide prelako da bi bilo istinito. Mislim da su to bile mamine reči, nosila sam ih u glavi kao mantru celo svoje obrazovanje – a kasnije i na poslu – ne može da uspe dok se ne pomučiš malo. Toliko sam često slušala te reči da sam na kraju i sama poverovala da nije vredno ništa za šta se nisam pomučila. Jednostavno, uvek je moralo da bude teško. Uvek je i bilo teško. Do kafića.
Sa strane posmatrano, moj život je izgledao kao nasumično istrgnut kadar nekog utopijskog filma – devojka u tridesetim vodi svoj kafić-knjižaru, gde pravi bukete od papira i provodi dane u radosti i posvećenom radu. Ručnom radu! I zarađuje. Živi od toga. Pa to nije scena iz života na Balkanu! Mama je nezadovoljno vrtela glavom i čekala kad ću se požaliti.
“Je l’ ti trebaju pare, sine?”, i dalje je znala da me pita kad svratim.
“Ne javlja se Miljan?”, pitala bi oprezno, mesecima pošto smo raskinuli.
“A ovi tvoji s posla, šta kažu što sad kao imaš taj… kafić, šta je? Je l’ si ti osigurala da možeš da se vratiš opet, ako…”
“Mama, radim, uspeva, imam novca. Miljan te pozdravio, svratio da kupi buket za devojku. Šalim se, šalim se! Sve je istina, sem ovo za Miljana, njega zaista ne viđam. Ali radim, mama, sve je dobro.”
Šetala sam do stana posle toga i razmišljala – što me toliko sve to tišti. Rešenje je spasonosno opet došlo od Irene – nije uzalud završila edukaciju za psihoterapeute!
Samo je rekla: a ko kaže da mora da se pomučiš da bi uspelo? Iz kog razloga ne dopuštaš sebi lakoću? Seti se, samo smo naučeni da mora da bude teško. Suština i jeste u onim stvarima koje radimo lako, sa elanom. Čak i kad nisu “lake”. Nema ničeg “lakog” u vođenju kafića, zar ne? Ali vidiš, ti u tome uživaš – pa čemu onda preispitivanje?
“Je l’ vredi to što radim, ako nisam pala s nogu od posla?”
“Zar ne shvataš? Padaš s nogu, zato si poletela.”
Nasmejala sam se. Irena uvek kaže pravu stvar. Šta sam drugo mogla do da je pitam:
“Ej pa to stvarno divno zvuči, mogu li da okačim na sajt?”
