Danas sam dobila najlepši kompliment na svetu. U gradskom autobusu broj četiri. Od potpunog stranca.
Znate već taj autobus sa šmekom podpazušja i uvek nepristojnim saputnicima. Žalimo se na njega i njemu slične na društvenim mrežama.
A znate i tog stranca. Onog zbog koga redovno zauzimamo dva slobodna sedišta. Sedište do prolaza za nas, a sedište do prozora za naš ručni prtljag. Stranca na čije pitanje ”Je l’ slobodno?” glasno kolutamo očima.
Na stanici kod bagljaške pijace, u jedan takav autobus ušao je jedan upravo takav stranac. U mom slučaju jedna baka.
Ma, znate sigurno i takvu baku. Povezana maramom sa radosnom cvetnom šarom, u nepriličnom kontrastu sa dubokom crninom njene suknje i bluze. Uprtila nabrekli, pohabani ceger i ustremila se baš na sedište koje je zauzimao moj ručni prtljag.
”Slobodno?”
Odgovaram potvrdno i nevoljno pomeram torbu.
Baka seda i široko se osmehuje. Pa doda jednostavno:
”Najlepše mi je pored vas.”
Porumeneh od stida. Što zbog komplimenta, najlepšeg na svetu i najlepšeg meni upućenog u autobusu ikad. Što zbog sopstvene ksenofobije i svojih ružnih javno-gradsko-saobraćajnih navika.
Zatim se osvrnem i primetim desetak sedišta na kojima su jednako ksenofobično i jednako ružno stajali rančevi, kese i torbe. Od svih tih putnika baka je izabrala baš mene.
Danas nije samo dan u kome sam dobila najlepši kompliment na svetu. Danas je dan u kome sam naučila da to zastrašujuće pitanje ”Je l’ slobodno?” zapravo znači ”Najlepše mi je pored vas”.
A ima li šta lepše od toga?
