Da ga trenutno imam dovoljno u novčaniku, otišla bih da kupim nov prekrivač za bračni krevet, za zimu. i novu posteljinu, i par jastuka za ovaj iskrivljeni bolan vrat, i još onih ukrasnih, da samo stoje.
Otišla bih da kupim i čizme, odmah, i minimum deset rolki, i javila bih se krojačici da stižem da mi sašije jedne, ma troje dobrih pantalona sa visokim pojasom, široke do dole, da ne znaš kad me vidiš jesam li u suknji ili hlačama.
I možda bih promenila stolariju u spavaćoj sobi, jer u ovoj se ponekad noću nešto čuje. Muž kaže neki crv sipac, ja mislim da je neman sa zubima većim i jačim od mojih. Inače, nije loša ta naša stolarija, dihtuje, samo eto čujem to žvakanje drveta ponekad.
I možda bih otišla na neko letovanje, sad kad ovde krene ladno i sivo sa dosta vlage i magle. Legla bih u sitni beli pesak neke puste plaže i gledala u plavetnilo vode i neba. Ne bih znala gde se spajaju. Sve bi bilo kao jedno.
I možda bih sagradila malu kuću sa velikim placem oko nje, da me niko ne vidi, da ja nikoga ne vidim. Da se izolujem u sopstvenoj “šumi”.
Da, novac je važan. Ali, nije presudan. I zaista ne mora da garantuje bilo šta. Osim, tih nekih opipljivih stvari. Pipneš kaput, pipneš posteljinu, pipneš sitan pesak i more, pipneš zid kuće, pipneš široke pantalone i stoposto pamučnu najfiniju rolku. I onda pipneš sebe, u predelu grudi. I shvatiš da sve to može biti jedna velika prevara ako nemaš sa kim da pogužvaš tu novu posteljinu. Ako si sam ko ker, usamljen. Ako nemaš sa kim da je ugreješ. Ako ležiš u njoj, i samo ležiš u njoj. Ako nemaš baš nikoga sa kim bi u njoj pravio planove ili maštao, ili samo ćutao i vodio ljubav, i kad ti se vodi i kad ti se ne vodi.
I sve te rolke i te široke pantalone, ne moraju nikakvo duže zadovoljstvo da donesu, ako ti sebe ne prekrajaš unutra da budeš po svojoj meri, jer samo kad si sebi po meri, onda si zadovoljan, a tad možeš i go na ulicu.
Pesak. Uh, sitni topli pesak. Možda prvi, drugi, sedmi put, “preguraš” sam, posle postaneš ko on, sitan i zrnast, jednoličan, stopljen.
I ta kuća, taj raj, ta privatna šuma, ne mora doneti ispunjenje, ako nemaš sa kim da legneš u tu travu, među te zidove, ako nemaš sa kim da se u njoj zagrliš ili u kurac oteraš, u čijoj kuhinji ćeš kuvati samo za sebe, jednu porciju u maloj šerpici, i jedini glas koji čuješ je tvoj, škripav i promukao od ćutnje.
Novac jeste važan, ali ne toliko da zbog njega srljaš, lomiš glavu, gubiš vreme i zdravlje, i porodicu i ljubav. da mu robuješ.
Balans, kao i u svemu u životu.
Balans.
I pre svega, rad na sebi, u sebi, jer kad si duševna ruina, nema novca koji će te u višespratnicu podići. Kad si ograničen, nema novca koji će te otvoriti. Kad si isfrustriran, nema novca koji će te umiriti. Kad si usamljen, nema novca koji će to popuniti na duže staze. Kad si uveren da on popravlja sve, onda si u problemu. Emocije, vera u sebe, građenje sebe i nada su nešto što još uvek ne stičeš novcem. Niti ti novac tu može pomoći.
…
A za posteljinu, hlače i stolariju uvek se zaradi.
