Imam pravo da se radujem sopstvenoj sreći, ali i dužnost da poštujem bilo čije životne okolnosti.
Sinoć sam dobila poruku sledeće sadržine: “Često pratim tvoje tekstove koji odišu mudrošću i zrelošću jedne žene, ali se čudim zašto se ne udaš i imaš djecu koja će naslijediti od tebe fine osobine i rečitost, pa ih širit’ dalje da bi svijet i društvo bili bolji.”
Nije važno ko je poslao, niti kome, niti mi je namera da komentarišem(o) pošiljaoca. Bavim se fenomenima, ne pojedincima, a vrlo je rasprostranjen fenomen da savetujemo ljude o kojima ne znamo ama baš ništa.
I ne samo da ih savetujemo, već znamo šta je za njih najbolje. Koji su to kritrerijumi; čiji? Otkud nam pravo da zadiremo toliko duboko u nečiju privatnost?
Sreća možda jeste jedna, ali ima hiljade lica. Ono što znam to je da nikom ne bih savetovala šta treba da radi da bi bio srećan; pre svega zato što ne znam šta je za koga najbolje i, još važnije, šta sve neko ima ili nema, za čim traga, sa čim se u svojoj samoći bori.
Zamislite da je ovo dobila žena koja se suočava sa neplodnošću – koliko bi bila povređena, razume se, “iz najbolje namere”. Ne, ne mislim da treba ići okolo i deliti savete.
Imam pravo da se radujem sopstvenoj sreći, ali i dužnost da poštujem bilo čije životne okolnosti.
Imam pravo da poštujem to što imam, ali i ono što drugi nemaju. Bilo da to ne žele ili im se, jednostavno, nije posrećilo.
Autor: Brankica Damjanović, iz knjige “Rekla mi je volim te”
