Preterujući sa pohvalama, roditelji više grade svoje samopouzdanje nego što pomažu dečijem da se razvije
Prisutnost je ta koja gradi samopouzdanje kod deteta, jer mu pokazuje da je ono vredno nečijih misli i pažnje.
U knjizi “Život pod lupom: Kako gubimo i pronalazimo sebe” (The Examined Life: How We Lose and Find Ourselves) psihoanalitičar Stiven Gros (Stephen Grosz) na osnovu više od 50.000 sati prakse u psihoanalizi preispituje tajne unutrašnjeg života na dubok i često provokativan način. U poglavlju “Kako pohvale mogu dovesti do gubitka samopouzdanja” piše:
“Danas, obilato hvalimo svoju decu. Veruje sa da pohvale, samopouzdanje i školski uspeh idu zajedno. Međutim, savremena istraživanja ukazuju da nije tako – tokom poslednje decenije, brojne studije o samopouzdanju su dovele do zaključka da je govoriti detetu da je “pametno” loše po njegov uspeh u školi. Zapravo, to može dovesti do neuspeha i odustajanja – zašto crtati sledeći ctež ako je prethodni već proglašen “najboljim”? Ili može da se desi da dete zbog takve pohvale počne da iznova radi jedno te isto – zašto crtati nešto novo ili na nov način, ako ono staro uvek dobija aplauze?”
Gros citira čuvenu studiju psihologa Kerol Dvek i Kaudije Miler iz 1998. godine, u kojoj je 128 dece uzrasta 10 i 11 godina podeljeno u dve grupe. Svi su dobili da rešavaju iste matematičke probleme, ali jedna grupa je pohvaljena zbog svog intelekta (“Odlično si to uradio, baš si pametan.”) a druga zbog truda (“Odlično si to uradio, sigurno si se baš potrudio.”) Deca su zatim dobila još teže zadatke, a ona koju su prethodno pohvaljena za trud bila su mnogo spremnija da se uhvate u koštac sa njima i da, kada naiđu na neuspeh, nastave da pokušavaju da ih reše . Nasuprot tome, deca hvaljena za pamet mnogo više su se plašila neuspeha, birala su da rešavaju zadatke koje su već ranije uspešno savladala i izbegavala su da se suoče sa novim problemima. Gros zaključuje:
“Ushićenje koje je kod dece izazvala pohvala “Tako si pametan” dovela je do porasta straha i pada samopouzdanja, motivacije i uspeha. Kada su naučnici zamolili decu da đacima druge škole opišu svoje iskustvo, neka od”pametne” dece su lagala, dajući sebe više ocene od onih stvarnih. Ukratko, sve što je bilo potrebno da deca izgube samopouzdanje i postanu dovoljno nezadovoljna sobom da bi lagala, bila je jedna rečenica pohvale.”
Gros smatra da roditelji, preterujući sa pohvalama, više grade svoje samopouzdanje nego što pomažu dečijem da se razvije:
“Divljenje deci privremeno može podići naše samopouzdanje šaljući poruku okolini kako smo fantastični roditelji koji imaju izvanrednu decu – ali to neće detetu popraviti sliku o sebi. ” Kao što su prethodne generacije bez razloga kritikovale nas, mi sada, želeći da se razlikujemo od njih, bez razloga hvalimo svoju decu. Ako čineći to, zapravo izbegavamo razmišljanje o svome detetu, njegovom svetu i tome šta oseća, mi pokazujemo ravnodušnost, kao i naši roditelji nekada, dok su nas kritikovali.”
Umesto preteranih i praznih pohvala, Gros predlaže recept osamdesetogodišnje učiteljice čitanja Šarlot Stiglic, majke nobelovca, ekonomiste Džozefa Stiglica:
“Ne hvalim malo dete za ono čemu bi trebalo da je već doraslo. Hvalim ih kada urade nešto što im je zaista teško – kao što je deljenje igračača ili strpljivost. Takođe, mislim da je važno da kažu “hvala” . Kada moraju da pokažu strpljenje dok im delim užinu ili da sačekaju dok im nešto pomognem, zahvalim im. Ali ne bih hvalila dete koje čita.”
Umesto da koristi uobičajene mehanizme nagrade i kazne, primećuje Gros, Šarlotin metod se usmerava na ”ono što je dete uradilo i kako je to uradilo”.
“Jednom sam posmatrao Šarlotu sa četvorogodišnjim dečakom koji je crtao. Kada je prestao i pogledao u nju – verovatno očekujući pohvalu – ona se nasmešila i rekla: “Baš je puno plave boje na tom crtežu.” On je odgovorio “To je bara pored kuće moje bake, tu je i most.” Uzeo je braon bojicu i rekao “Pokazaću ti.“ Opušteno je govorila dečaku i, što je još važnije, obratila je pažnju i slušala ga. Bila je prisutna.”
Prisutnost je ta koja gradi samopouzdanje kod deteta, jer mu pokazuje da je ono vredno nečijih misli i pažnje. Nedostatak prisutnosti, s druge strane, čini da dete počne da razdvaja proces od rezultata, jer počinje da smatra da je sama aktivnost bezvredna ukoliko ne služi da se poberu pohvale. Gros nas podseća koliko to važi za sve nas, i koliko je važno tokom čitavog života:
“Biti prisutan, bilo sa decom, prijateljima ili čak sa sobom samim, uvek je ozbiljan posao. Ipak, nije li upravo ta pažnja, osećanje da se neko trudi da misli o nama – nešto što želimo više od svake pohvale?”
