Jutro je bilo sunčano i neobično toplo za februar. Devojčice su šćućurene na kauču pile mleko i gledale po sedmi put te nedelje „Malu sirenu“. On je otišao na posao, kao i svakog jutra, tačno u 6 sati i 20 minuta. Voleo je da pešači do kancelarije. Nekad je volela i ona.
Setila se prve godine koju su proveli u braku. Sad joj je ta sreća delovala milenijumima daleko. Pogledala je na sat. Skoro je 8 sati. Kafa joj se ohladila na stolu, ali danas to nije bilo od njene jurnjave kroz stan, peglanje i pranje i prostiranje veša u zoru. Danas je bilo od hladnoće u njenim prstima i srcu.
Kao da je mnogo važna stvar ako nisi srećan, pomislila je.
– Ti znaš da ovo nije u redu. Znaš da nije, prosto. – rekla je mužu veče pre toga.
– Dobro, Anja, znam da nije, ali šta ću, ona je takva. – kao i uvek, branio je svoju majku.
Samo što se udala, jetrva joj je rekla kako ne postoji snaha koja će odgovarati njegovoj majci.
– Takva je žena, razumeš? Niko nije dovoljno dobar za njene sinove. Što pre shvatiš, to bolje. Ja sam odavno prestala da jurim njene standarde. Ako treba da budem sebi loša da bih njoj bila dobra, neka hvala.
– Grešiš ako misliš da moraš da izgubiš sebe da bi…
– Da bi šta? Bio njima po volji?
– Pa da, niko nije ničije vlasništvo, kad se udaš ne…
– Šta ne? Da, dušo, da, sve uzimaš. I mamu, i tatu, i komšiluk… – podigla je obrve značajno.
Anja je mislila: ja tako sigurno neću. To kod nas nije slučaj. Mi smo drugačiji.
Anja nije bila umetnica, ali je nekako sve čega se takne pretvarala u umetnost. Gibanica po naninom receptu, pakovanje poklona za kumu, dekorisanje stola za slavu. Pevušenje, crtkanje, piskaranje – sve je to bilo u deminutivima i granicama amaterskog i ljubavi punog rada. Nije volela sebe da objašnjava, samo je živela. Bar je tako mislila. Kad je rodila prvu ćerku, jetrva joj je rekla: Nisi rodila dečaka, sad ćete vas dve da ukrstite koplja. Ali umesto strašne bitke, Anju je dočekao blagoslov da joj ćerka bude zdrava i da dogodine rodi sina. Kako je to moglo da joj smeta?
Posle druge ćerke već su počela sašaptavanja na slavama, al’ pošto je uvek bila zauzeta time da svima ugodi, Anja nije primećivala da je predmet razgovora.
– Rekla sam ti ja – prišla joj je jetrva u kuhinji – Teško da će ti se isplatiti tvoja dobrota. Ova naša aspida već razvezala po familiji kako ni za šta nisi.
Najveća ironija u toj izjavi bila je postavljena na stolu – od predjela, raznih pita, poslastica, preko mesa i kolača – Anja sve radila sama i sa puno ljubavi. Muž i deca uvek ispeglani, čisti. Sve u kući na mestu. Nije rodila muško, pa zar zbog toga “ni za šta nije”?
Anja nije verovala u to, pa se valjda zbog toga i duboko potresla i razočarala kad je svekrva prvi put pred ljudima sa najširim osmehom na licu nazvala „ova moja lenjivica što samo žensku decu rađa“. Od zaprepašćenja je zanemela i to je bila najveća greška koju će napraviti. Umesto da tu progovori, ona se predala i onda su se uvrede i zadirkivanja samo nizali.
Njeno „radim od kuće“ svekrva je prevodila kao „ništa ne radi po ceo dan“. Kad kaže „mala su mi deca“, odgovarala bi „moji su sinovi bili još mlađi kad sam se vratila u fabriku“. Mogla si malo ovaj ručak posoliti, majka te nije naučila da vezeš, malo si mi se zaokruglila, da nisi trudna ponovo, mada ako je žensko, bolje ti je posao da tražiš.
– I ti njoj ništa na to ne kažeš? Pa il’ si luda il’ si blesava, treće ne znam šta je. Ja dok se s njom nisam dobro posvađala, s vrata mi se nije skinula, a vidim sad zajahala tebe, pa ne pušta. Kaži nešto, ženo! Niko nije tol’ko dobar da ćuti! – govorila je jetrva. – A Rade? Šta kaže Rade?
– Ništa, on ne zna. Pa kako da mu kažem kad ona pred njim sve fino?!
***
E jaka mi stvar, ne voli te svekrva! Koga je još svekrva volela?! – rekle su joj prijateljice.
Ali Anja nije bila takva – umela se pomiriti sa svima, ali ne i sa sobom. Pa umesto da plete sreću počela je svaki svoj postupak da meri i posmatra svekrvinim očima. Za ovu haljinu bi rekla da je prekratka, za ćerkin domaći da je neuredan, kupatilo nije čisto, zavese nisu lepo ispeglane, gle paučina!
Savila se i povila, a da niko to od nje nije tražio.
– Dođe mi da rodim treće, samo da mi se skine s grbače.
– E moja, Anja, lepo sam ti rekla. Ne obaziri se! A ti? Sve suprotno! Upropastićeš se, ženo!
– A šta da radim, ‘ajde! Jače je od mene!
– Ma gde jače?! Niko od tebe nije jači, čuješ?! Ako kažeš da jeste, onda ona stvarno upravlja tvojim životom.
– Bila sam toliko srećna…
– Ko ti sad brani da budeš?
