Propadajući bol u predelu donjeg stomaka javljao se svakog jutra, nekoliko jutara zaredom. Međutim, nije trajao dovoljno dugo da bih se na tome zadržala. Bio je februar, zima, a ja sam kod ginekologa bila krajem novembra. “Sigurno nije ništa ginekološki”, govorila sam sebi. “Normalno” sam dobila svoj inače neredovni ciklus i nastavila sa životom.
Samo par nedelja kasnije, taj propadajući bol u predelu bešike postao je jutarnja rutina. Samo što više nije odlazio sa ciklusom. Bila sam tvrdoglava. Već sam sebi isplanirala putovanje i rekla sebi da samo izdržim još malo i da ću, čim se vratim kući, otići na pregled.
Prelomni trenutak bio je put autobusom do Beča, kada prvi put nisam mogla da izdržim bez odlaska u toalet tokom vožnje, mimo pauza koje su organizovane. Tada sam već konstantno osećala bolove u predelu bešike. Sećam se da sam u tom periodu želela da napravim ogromne korake u životu i nekako sam sebi zacrtala da, čim se vratim, idem kod lekara. Međutim, dan nakon mog povratka stupilo je na snagu vanredno stanje zbog koronavirusa.
Boli me stomak, a lekara ne mogu da zakažem
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Tenzija je rasla. Stres i strah bili su gde god da se okrenete. Vratila sam se iz Beograda kod roditelja i u nekom trenutku svi smo počeli da mislimo da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Počela je da me boli jedna strana stomaka. Mučilo me je. Ali sve smo pravdali nervozom, stresom, koronom.
Iščekivala sam taj 25. rođendan. Četvrt veka. Nekako sam mislila da je to veliko i važno, da bi trebalo da znam gde sam, šta želim, kuda idem, šta želim da ostvarim i ko želim da budem. Međutim, nisam mogla da razmišljam o budućnosti na taj način, jer je moja sadašnjost postajala sve ranjivija i čudno osetljiva, kao da mi telo polako oduzima pravo da planiram išta dalje od sutra.
Stomak je počeo da se nadima. Malo po malo izbacivali smo namirnice iz ishrane, ali nadimanje nije prestajalo. Pojavljivala se povremena dijareja, gubila sam apetit, a onda i kilograme. Ali stomak više nije izgledao normalno. Nadimanje nije prolazilo, a već početkom aprila moja koža počela je da poprima bledo zelenu boju. Kad god bih se pogledala u ogledalo, znala sam da nešto opasno nije u redu.
Ali kud ću? Vanredno stanje je…
S obzirom na to da je bila korona i da je sve bilo usporeno i teško dostupno, privatno sam otišla u laboratoriju. Bila sam uverena da je problem u bešici ili stomaku. Analize su pokazale da je sa bešikom i stomakom sve u redu.
– A da odemo mi ginekologu?, upitala me je majka i kao da je tada sve kliknulo. U sebi sam znala šta je, ipak sam ja “previše osetljiva”, kako kažu. A mi osetljivi znamo sve, samo zaboravimo da se čujemo na pravi način.
Otišla sam ginekologu i odmah je tražio tumor markere. Ne PAPA test. Ni kolposkopiju.
Rezultati su bili jezivo visoki.
– Možda nije ono najgore, mlada si, govorili su mi lekari u Sremskoj Mitrovici koji su me pregledali. Ali ja sam znala. Pa ne izgledam ja ovako. Ovo nisam ja.
Pola sata u čekaonici Narodnog fronta, šest minuta na konzilijumu i tri reči lekara koje su mi zauvek promenile život:
– Ovo je rak.
I prvi put sam osetila olakšanje. Došao je kraj prokletoj neizvesnosti. Skinut je užasni veo neznanja i sada svom neprijatelju bar znam ime. I znam da nisam sama u ovoj bitki. A danas sam tu da vam ovu priču ispričam.
Bitka je bila krvava i teška, sa mnogo gubitaka. Neke gubitke nikada neću prežaliti. Ipak, na današnji dan, na Svetski dan borbe protiv raka jajnika, biram da slavim. Da slavim što sam živa i što mogu da žalim.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Danas je Svetski dan borbe protiv raka jajnika
Rak jajnika u Srbiji i dalje je jedan od najsmrtonosnijih ginekoloških karcinoma upravo zato što se u velikom broju slučajeva otkriva kasno, kada je bolest već uznapredovala i kada su mogućnosti lečenja znatno teže.
Simptomi su često tihi, nespecifični i lako se pripisuju svakodnevnom stresu, umoru ili digestivnim problemima, zbog čega žene mesecima, pa čak i godinama, ne dobiju pravu dijagnozu. Zato obeležavanje Svetskog dana borbe protiv raka jajnika nije samo datum u kalendaru, već podsetnik koliko je važna informisanost, pravovremeni pregledi, dostupna dijagnostika i savremene terapije koje ženama mogu da produže život i daju šansu za kvalitetnije lečenje.
Poslednjih godina Udruženje Progovori se zalaže za podizanje svesti o značaju HRD testiranja pacijentkinja sa rakom jajnika, a ove godine smo napokon dobile vest da je terapija za HRD pozitivne pacijentkinje dostupna o trošku RFZO. Držimo se zajedno, ali borba i dalje nije laka, jer iza svake statistike stoji žena koja pokušava da nastavi život uprkos dijagnozi.
