Pojedine aktivnosti iz detinjstva 90-ih su tada bile sasvim normalne, a današnjim roditeljima bi verovatno izazvale ozbiljnu nervozu.
“Ako ste odrastali 90-ih ili početkom 2000-ih, sigurno se sećate koliko je detinjstvo tada izgledalo drugačije. Bilo je manje kontrole, a puno više slobode i samostalnosti, zbog čega su deca imala prostora za maštu, igru i avanture.
Internet je postojao, ali nije upravljao svakodnevicom kao danas – koristili smo ga povremeno, a ne živeli na njemu. Iako bi se mnoge aktivnosti koje su tada bile sasvim normalne danas smatrale rizičnima, brojni milenijalci i dalje tvrde da su odrasli u najboljem mogućem periodu.
Razvoj tehnologije i stroži sigurnosni standardi u međuvremenu su potpuno promenili način na koji se deca igraju, druže i istražuju svet”, napisala je spisateljka i majka dvogodišnjeg dečaka Kara Nesvig za Parents.com, koja se prisetila se i nekih aktivnosti iz detinjstva 90-ih koje su tada bile sasvim normalne, a danas? Nije baš tako.
“Kad danas odvedem sina na dečje igralište, ne mogu da se načudim koliko su sprave sigurnije nego u moje vreme. Igrališta devedesetih uglavnom su bila napravljena od metala i drveta. Leti su metalni tobogani bili toliko užareni da ste na njima mogli da se opečete, a zimi su se pretvarali u ledene staze.
Drvene sprave bile su prepune ivera, a vrteške su izgledale kao sprave za testiranje izdržljivosti. Još se sećam kako su me starija deca vrtela dok mi doslovno ne bi pozlilo. A posebna je misterija zašto su mnoge sprave imale otvorene platforme s kojih smo bez razmišljanja skakali s nekoliko metara visine. Zabavno? Apsolutno. Sigurno? Pa baš i ne.”
Lutanje bez kontrole
“U vreme prije mobilnih, GPS-a i AirTagova bilo je puno lakše nestati s roditeljskog radara. Deca su satima vozila bicikle po kraju, istraživala okolinu i vraćala se kući tek kad bi se upalila ulična rasveta. Danas je roditeljima važno znati gde su im deca u svakom trenutku, ali mnogi smatraju da je upravo ta stalna kontrola oduzela deo čari odrastanja.”
Dolazak prijateljima bez najave
“Nekad je bilo sasvim normalno samo pokucati prijatelju na vrata i pitati: ‘Može li napolje?’ bez prethodnih poruka, dogovora i proveravanja rasporeda. Danas se i najobičnije druženje često organizuje danima unapred, pa spontane igre gotovo da su nestale.”
“Ako ste odrasli devedesetih, velika je šansa da ste barem jednom seli u korpu za veš ili kartonsku kutiju i sjurili se niz stepenice. Na pidžama-partijima taj ‘sport’ se često podizao na novi nivo, pa su se koristile i vreće za spavanje. Pravo je čudo da niko nije završio na hitnoj.”
Gledanje “zabranjenih” filmova na pidžama-partijima
“Onaj osećaj kad neko u tajnosti pusti film koji je ‘za starije od 18’ bio je deo odrastanja. Sve je delovalo pomalo zabranjeno i zato još uzbudljivije. Roditeljske kontrole kakve danas postoje tada praktično nisu postojale.
Najnezdravije grickalice ikad
“Devedesete su bile zlatno doba šarenih, preslatkih i potpuno nezdravih grickalica. Gazirani sokovi, fluorescentni kečapi, slatke pločice pune čokolade i veštačkih boja – sve je izgledalo zabavno, a o sastojcima niko nije previše razmišljao.”
Istraživanje svega i svačega
“Hodanje po železničkim prugama, igranje na napuštenim mestima, lutanje šumama ili istraživanje kraja usred noći – deca su tada stalno tražila neku novu avanturu. Posebno je uzbudljivo bilo kad je postojala barem mala doza rizika.”
Sumnjivi lunaparkovi
“Vožnje u lokalnim lunaparkovima često su izgledale kao da će se raspasti svakog trenutka, ali upravo je taj osećaj nesigurnosti bio deo uzbuđenja.”
Ceo dan pred televizorom ili igricama
“Pojam ‘vreme pred ekranom’ tada praktično nije postojao. Tokom letnjih praznika mnogi su sate provodili igrajući Nintendo 64, Simse ili gledajući MTV dok se roditelji ne vrate s posla. I nikome to nije bilo posebno čudno.”
