Jedan od najstarijih stereotipa o ženama jeste da su „previše emotivne“. U poslovnom svetu ovaj stereotip dobija posebno ozbiljne posledice: žena koja pokazuje zabrinutost, nesigurnost ili stres može biti ocenjena kao manje sposobna za lidersku poziciju, dok se isto ponašanje kod muškarca često tumači drugačije.
Novo istraživanje o tome kako anksioznost oblikuje liderstvo muškaraca i žena ukazuje na još jedan zanimljiv problem. Nije stvar samo u tome ko je anksiozan, već i kako se anksioznost vidi spolja – i kako je drugi ljudi tumače.
Šta kažu istraživanja?
Kada govorimo o liderstvu, često pretpostavljamo da dobar lider mora da bude smiren, odlučan i siguran u sebe. Problem nastaje kada ove osobine počnemo da povezujemo sa stereotipno „muškim“ ponašanjem. Žena koja na sastanku kaže da je zabrinuta zbog određene odluke može biti doživljena kao nesigurna. Muškarac koji izražava istu zabrinutost može ostaviti utisak da pažljivo procenjuje rizik. To ne znači da muškarci ne osećaju anksioznost ili da žene ne mogu biti izuzetno stabilne u kriznim situacijama. Naprotiv, istraživanja liderstva sve više pokazuju da emocije same po sebi nisu problem. Važnije je kako ih osoba reguliše i kako okruženje reaguje na njih.
Ovde nastaje jedan od paradoksa ženskog liderstva: od žena se očekuje da budu empatične, pristupačne i emocionalno inteligentne, ali kada pokažu emociju koja se ne uklapa u tu sliku, ona može biti iskorišćena kao dokaz da nisu dovoljno sposobne za vođenje.
Anksioznost na poslu ne izgleda uvek kao panika
Kada kažemo anksioznost, često zamišljamo nervozu, ubrzan rad srca ili osećaj panike. Na poslu ona može izgledati mnogo suptilnije. Kod lidera se može manifestovati kroz preterano proveravanje odluka, teško delegiranje, potrebu da se svima objasni svaki potez, izbegavanje konflikta ili stalno razmišljanje o tome kako će drugi reagovati. Kod žena se tome može pridružiti i pritisak da istovremeno budu kompetentne i dopadljive.
Ako su odlučne, mogu biti ocenjene kao „oštre“. Ako pokažu sumnju, kao „nesigurne“. Ako insistiraju na svojim granicama, mogu delovati „teško“. Ako pokušavaju da budu obazrive prema drugima, njihovo ponašanje može se protumačiti kao nedostatak autoriteta. Zbog toga žena na liderskoj poziciji ponekad ne pokušava samo da donese najbolju odluku. Ona istovremeno razmišlja i o tome kako će ta odluka izgledati drugima.
Muškarci anksioznost mogu pokazivati na drugačiji način
Društvena očekivanja od muškaraca često ostavljaju manje prostora za otvoreno pokazivanje straha, nesigurnosti ili ranjivosti. Zato se anksioznost kod muškaraca ponekad može pojaviti kroz ponašanja koja se spolja doživljavaju kao odlučnost: potrebu za kontrolom, nestrpljenje, povlačenje, preuzimanje previše odgovornosti ili insistiranje na tome da se odluka donese odmah.
Drugim rečima, ista unutrašnja emocija može dobiti potpuno drugačiji spoljašnji oblik. To je važno jer poslovna okruženja često ne ocenjuju samo rezultate već i stil ponašanja. A kada isti signal kod muškarca i žene dobijaju različito značenje, rodni stereotipi mogu početi da utiču na to ko će biti doživljen kao „prirodni lider“.
Problem nije u emocijama, već u dvostrukim standardima
Ideja da lider mora da bude potpuno racionalan i bez emocija zapravo je prilično nerealna. Lideri svakodnevno donose odluke pod pritiskom, upravljaju konfliktima, odgovaraju za druge ljude i suočavaju se sa neizvesnošću. Anksioznost na poslu u određenoj meri može čak da učini osobu opreznijom. Može podstaći dodatno razmišljanje o posledicama odluke, prepoznavanje potencijalnih problema i pažljiviju procenu rizika.
Problem nastaje kada se ženska emocionalnost automatski povezuje sa iracionalnošću. Taj stereotip može imati posledice mnogo pre nego što žena dobije priliku da pokaže kakav je lider. Ako se od početka pretpostavlja da će emotivnije reagovati ili donositi lošije odluke pod pritiskom, njena sposobnost može biti strože procenjivana.
Možda je vreme da promenimo sliku „idealnog lidera“
Dobar lider nije osoba koja nikada ne oseća strah. To je osoba koja ume da donese odluku uprkos neizvesnosti, da prepozna sopstvene emocije i da ne dozvoli da one upravljaju svakim potezom. Zato pitanje ne bi trebalo da bude da li su žene ili muškarci anksiozniji lideri. Mnogo je zanimljivije pitanje jeste da li od muškaraca i žena očekujemo da svoju anksioznost pokazuju na isti način – i da li ih zbog toga jednako ocenjujemo?
Ako želimo ravnopravnije radno okruženje, nije dovoljno ženama reći da budu samouverenije, a muškarcima da pokažu više emocija. Potrebno je preispitati i način na koji tumačimo ponašanje lidera. Jer emocija sama po sebi nije dokaz da neko nije sposoban da vodi. Ponekad je najveća razlika upravo u tome ko sme da pokaže da je oseća, a da zbog toga ne izgubi autoritet.
