Elena živi kod mene – u najboljem slučaju uzme je 3 dana mjesečno.
Ovaj vikend je poseban. Rekao je da dolazi po nju već petkom. Inače je kupi subotom poslije škole aritmetike, oko podne.
Ovaj vikend je poseban, kao što rekoh, doći će po nju već petkom poslije posla. Nekoliko puta mi je to spomenula tijekom tjedna, ponosno.
Taj dan ide kod prijateljice na rođendan.
„Molim te nazovi me kad bude pola pet. Onda imam vremena da spremim ruksak. On će sigurno oko pet po mene.“
Zovem je oko pola pet, žao joj je ostaviti prijateljice, ali tata je ispred svih. Sretna dolazi kući, pakuje lego i jednu bojanku u ruksak i gleda kroz prozor. Je li već pet, pita.
Zove je u šest. Tek je sad završio s poslom i jako je umoran. Vani je kiša.
„Ako ti želiš, doći ću ja po tebe, ali vani je stvarno grozno vrijeme. Dok ja dođem po tebe bit će skoro sedam, dok dođemo kući pola osam. Možda da dođem ipak sutra? Naravno, ako ti želiš.“
„Pa dobro, jest kiša, možda bolje onda sutra. Ti si sigurno umoran.“
„Mami, tata će tek sutra doći.“
Pa šta ima veze ako je kiša, odgovaram.
„Mora se on odmoriti, puno radi.“, govori dok vadi lego iz ruksaka i gleda tkroz prozor.
