Zašto nemaju još decu, zašto su požurili da imaju decu, zašto nemaju dečka ili devojku, ne voze kola, zašto ne voze neka druga kola, ne odsele se od svojih, ne nađu bolji posao, ne završe već jednom taj fakultet ili zašto su koji đavo završavali taj fakultet.
Zašto uvek nemaju pare, zašto se malo ne potrude, zašto troše mnogo para na gluposti, zašto se ne ošišaju, zašto ne obuku nešto drugo, zašto neće da idu negde, zašto neće još da ostanu.
Zašto ne odu malo da popričaju sa nekim, zašto uopšte idu na terapije, zašto se ne javljaju na telefon, zašto ne odgovaraju na poruke, zašto ćute, zašto malo ne ućute.
Jednostavno, umuknite više sa tim dušebrižničkim pitanjima u letu, poremetite ljudima dan, okrenete im anksioznost na maksimum, a i nevaspitano je do srži.
Mladi ljudi nisu roboti koji idu skaču ko u igrici po nivoima, već živa bića koja pokušavaju u ovom uveliko sjebanom svetu da stvore neki život u kojem će se, koliko-toliko, osećati prijatno.
Svako čini onoliko koliko može i ume. I tu je kraj svake priče.
