“Dobila sam peticu, mama, ali peticu bez greške!”, slavodobitno je umarširala moja ćerka u kuću nakon škole. Izvadila je test iz Prirode i društva i ponosno pokazala.
– Bravo, srce mamimo! – podržala sam njen uspeh, ali sam odmah postavila i pitanje:
– Izvini, zašto je toliko važno što je bez greške? Petica je petica!
– Ali mama, to je prava, čista petica – viknula je ona.
Nisam htela više da joj odgovaram, niti raspravljam sa detetom da ne bi pomislila da imam nešto protiv njene savršene petice. Niti ću je nagraditi, jer je dogovor da su njene ocene njen uspeh, i da smo mi naše škole završili.
Zabrinula sam se što ona tako mala već i na tu peticu ne gleda samo kao na ocenu. Po čemu je ta petica jača od one koja je uključila i neku grešku?! Čemu težnja ka takvoj vrsti savršenstva?
U redu je da deca teže da budu sve bolja, ali čemu takva vrsta isticanja? Šta će dete koje je dobilo četvorku? Pa i ono treba da bude zadovoljno zbog vrlo dobrog uspeha…
I dok tako pretresam po glavi ove dečje kategorizacije, zove me drugarica koja ima gimnazijalku. I njen problem je veliki, bar ja tako mislim.
– Sve je bilo u redu u prvom razredu, bila je srećna i sa uspehom 4,80. Ali ove godine je užas. Ona nije zadovoljna nijednom ocenom manjom od petice. Stalno je pod tenzijom da sve stigne i nauči, da bude među najboljima. Tako je doživela stres što je iz istorije dobila četvorku, jer to nije dobra ocena.
Uspeh na polugodištu od 4,80 više nije dobar. Jer nije 5,00. Test iz matematike doneo je novu strepnju, zna da neće dobiti peticu iako je učila i pripremala. Pritisak je veliki, ona nesrećna, a mi… ni mi više nismo srećna porodica.
Više se ne smejemo. Hteli bismo da joj pomognemo, pokušavamo da joj objasnimo da ocena manja od petice nije smak sveta. Za nju ipak jeste. Jer se drugi učenici rugaju onome ko dobije slabu ocenu i samo pričaju o tome šta i kao učiti i kako zaraditi sledeću peticu… I da, kada se razboli, niko neće da joj bar slika mobilnim šta su radili u školi, da joj pomogne, niko nema vremena da nazove…- priča.
Slušam nesrećnu ženu i ne mogu da verujem. Da li je to ono što me čeka i sa mojim detetom? Ako to tako, onda je to čista propast. Šta bi sa onim da učimo za znanje, a ne za petice? Da li zaista iza tih petica stoji znanje ili čisto bubanje za savršenu ocenu?
Ubrzo sam dobila odgovor.
Ćerka naše rođake ide u sedmi razred. Kada sam je onako neobavezno pitala kako je školi, istog trenutka sam zažalila.
– Nije bilo dobro u školi. Bila sam odlična, ali samo sam imala 4,7. Nije 5,0!
Devojčica samo što nije zaplakala. Bila sam u šoku. I prekorno sam pogledala ka njenoj majci, misleći da ona stimuliše takvu štrebersku euforiju u kući.
– Ali znaš, ako nema sve petice, teško će upisati Filološku gimnaziju, a to baš želi!
I da, setim se, onog ludila oko prijemnih, bodovnih lista, sumnutih proseka, hiljade đaka sa čuvenim prosekom 5,0. Ako nemaš taj prosek, u mnogim školama ne možeš ni da pokušaš… kakav začarani krug!
A nisu svi za sve i ne mogu svi da imaju petice iz svih predmeta! A MORAJU, oni su stavili u svoje male glave da moraju, jer sistem je takav! I stvarno, u praksi to tako i izgleda.
I ko onda može da voli školu? Sve se svelo na takmičenje do petica, na druženje po peticama, na ruganje onima ispod petica…
A to ruganje… nekad ima veliku cenu.
– Moje dete nije moglo da izdrži pritisak u gimnaziji. Toliko se rastrojila da je rekla da ona ne vredi, da hoće da se ubije… Sva sreća pa je to rekla u agoniji, uplašili smo se da će to možda iz očaja i pokušati. A pričam vam o detetu koje ima prosek 4,5. Pa to je dobra učenica! Ali nije mogla u elitno društvo u svom odeljenju – priča očajna majka.
Ako mislite da su problem samo loši đaci u ovoj zemlji, onda grešite! I više ne znam posle ovakvih priča ko je to loš đak, onaj što ima prosek ispod 4,5? Ili onaj što pada na popravni?
Samo pre 25 godina
U mojoj gimnaziji su samo dva đaka imala sve četiri godine prosek 5,00. Jedna od njih je sada lekarka, a druga profesorka italijanskog. Ali i mi svi drugi, koji nismo imali 5,00, postali smo inženjeri, profesori, ekonomisti, novinari… i družimo se, čujemo. I nikad se nije dogodilo da neko nekom ne pomogne oko domaćeg. To je bila sramota!
I ne verujem da iza svih silnih petica stoji znanje. Kad armija mladih piše i dalje “neznam, dali”, formu pisma na papiru i ne poznaju i bez skraćenica ne funkcionišu. A istoriju pamte taman toliko dok ne dobiju peticu. Sledeće bubanje briše prethodno znanje. Uz čast izuzecima!
E, tu smo! Đaci koji imaju 5,0 sve godine školovanja su nadarena deca, ona kojima to nije veliko opterećenje, oni su budući temelj neke naučne elite. Kod njih je znanje jednako petica! Čemu pritiskati svu decu da budu takva?
Da li možemo decu da spasemo lažnog elitizma zvanog “super đak – 5,0”. Šta nedostaje učeniku koji ima 4,5 ili 3,5? I oni su savršeni, ali za neki drugi posao. Uostalom, evo vam primera iz moje porodice.
Dečko je bio nestašan u srednjoj školi, padao na popravne, ispravljao ocene. Upisao vanredno pravo, prešao u redovne studente. Sada je uspešan pravnik, veoma uspešan! Pa uvek ima nade ako se juri znanje, a ne petice!
Posle svega ne ostaje mi ništa drugo nego da pitam: Deco, da li se vi više uopšte smejete u školi?
Preuzeto: zelenaucionica.com
