Pišete li? Prenesete li katkad one romantične misli na papir? Ili glasno negodujete? Ili kritikujete? Ili ste duhoviti? Ili „dirate“ u društvene i porodične srži?
U moru misli koje pronalazim na internetu neizostavan je blog „PiSanje uz vetar“. Iza njega stoji spisateljica Milijana Barjaktarević. Stavom i čistim, ženskim mislima. Ona ruši stereotipe, ona opominje, ona se bori…
„Dugo sam pisala za razne časopise i portale, a onda otvorila stranicu gde sam htela sve da ih imam na jednom mestu. Počela sam da pišem opuštenokao da me čitaju prijatelji, ali je taj ležeran stil naišao brzo na širu publiku“, počinje priču za Lolu.
Opisujete neke stvarne, životne situacije, ali tako da čovjek ne može da se ne smije. Je li život u suštini humor?
Imam duhovite roditelje. Mama mi je, umesto bajki, čitala viceve. Uvek sam volela da budem okružena ljudima koji imaju smisla za humor i koji ne vide sve tragično, nego umeju da se našale i kad je teško.
Dirate u neke najintimnije dijelove života – brak, djecu, posao, porodične odnose… Na šta smo posebno osjetljivi?
Kako ko. Ljudi raguju burno na sve ako su takvi po prirodi. Ako su svadljivi. Takve ne volim da puštam puno da polemišu. Gledam da se dobro provodimo i da se maksimalno zezamo na stranici. Koliko se čitaoci smeju mojim objavama, toliko i ja njihovim komentarima. Generalno, izbegavam teme koje prave podele među ljudima, politiku naročito.
„Dugo sam pisala za razne časopise i portale, a onda otvorila stranicu gde sam htela sve da ih imam na jednom mestu. Počela sam da pišem opuštenokao da me čitaju prijatelji, ali je taj ležeran stil naišao brzo na širu publiku“.
Rušite predrasude, hrabrite žene… Čini mi se da, čitajući komentare ispod Vaših postova, nekada i nisu spremne da prihvate da se bore za sebe. Šta tada imate da im poručite?
Da, one se meni obraćaju za savet u porukama. I to su nekad njihovi veoma ozbiljni problemi. Uvek svima odgovaram i pokušavam da razumem kao čovek i kao žena i majka. Nekima sam uspevala da dam pravi savet i ponosna sam kada vidim da se emancipuju. Generalno, ljudi ovde još uvek jako vode brigu šta će drugi reći. Konzervativni smo. Ali bodrim ih, navijam za žene i, naravno, za ljubav. Kad god vidim da je žena potčinjena, reagujem. Ljubav je poštovanje i obostrana pažnja. Ravnopravnost na svim poljima. Nisam za dominaciju i mislim da egoizam kod bilo kog od partnera koči izgradnju dobrog odnosa i kvalitetne veze.
S obzirom na to da se bavite životom, koja situacija Vas je posebno dirnula kada su u pitanju ljudi koji Vas prate i vole?
Osetljiva sam jako na bolesne, hendikepirane, ugrožene, decu i životinje. Hipersenzitvna pa reagujem burno na nepravdu i nemoć slabijih i nezaštićenih. Svakakvih priča i susreta je bilo, ali najjači utisak su ljudi koji mi se javljaju iz bolnice sa teškim dijagnozama koji kažu da sam im ja (moje pisanje) svetlost u danu. To nema cenu. Takođe, kada bolesni ili utučeni zbog nekih teških životnih situacija kažu da su došli na moju promociju da se oraspolože i da me upoznaju. Srce mi bude puno.
Kad god vidim da je žena potčinjena, reagujem. Ljubav je poštovanje i obostrana pažnja. Ravnopravnost na svim poljima. Nisam za dominaciju i mislim da egoizam kod bilo kog od partnera koči izgradnju dobrog odnosa i kvalitetne veze.
Mnogi o Vama pričaju na društvenim mrežama. Kakvu energiju Vam šalju?
Ja ne znam šta pričaju, ali meni se obraćaju sa najvećom ljubavlju. To su na hiljade poruka, žao mi je što nekako nisam memorisala sve. Sad evo, setila sam se jednog dečaka Lazara od 15 godina koji je skupljao pare da kupi moju knjigu mami za rođendan, jer se leči od raka, a obožava me, i kaže jedino kad se smeje to je uz moje priče. Insistirala sam da poklonim knjigu, ali on nije hteo da čuje. Nedavno su mi se javili sa mora, majci je bolje.
Blog Vam je omogućio i da razvijete mnogobrojna prijateljstva. Gdje su prijatelji?
Da, najveće bogatstvo su prijateljstva koja sam stekla zahvaljujući svom pisanju. Ja ne mogu da vam opišem koliko sam srećna zbog toga. Ljudi me pozivaju u svoj dom da im budem gost. Tako je bilo u Čačku, Kostolcu, Banjaluci, Beogradu, Beču… Gde smo se prvi put videli u životu, a proveli kao da se znamo sto godina. Oni mene, a i ja njih doživljavam kao rod. Veliki broj ljudi su mi kao rod, najiskrenije, i ovim putem ih pozdravljam, i oni znaju da bih isto učinila za njih sve šta treba.
Svakakvih priča i susreta je bilo, ali najjači utisak su ljudi koji mi se javljaju iz bolnice sa teškim dijagnozama koji kažu da sam im ja (moje pisanje) svetlost u danu. To nema cenu. Takođe, kada bolesni ili utučeni zbog nekih teških životnih situacija kažu da su došli na moju promociju da se oraspolože i da me upoznaju. Srce mi bude puno.
Napisali ste tri knjige „Samo ti piši“, „Pisanje uz vetar“ i „Samo se ti smej“. Šta volite da čitate?
Volim svašta da čitam. Nekada sam čitala filozofiju i psihologiju, poeziju, biografije, a volim pisce iz regiona. Volim dobre kolumne, iskupljala sam tekstove i knjige naših najboljih kolumnista. Mihailo Medenica mi je već dugo omiljeni, a imala sam čast da bude i recenzent moje knjige, mada on više voli da kaže da mi je brat i prijatelj nego kolega. Čovek velikog srca i intelekta.
U vrijeme stereotipa kako se opušta žena „bez okova“?
Hm… Budući da sam sada samohrana majka, nemam puno vremena za opuštanje, ali putovanja su nešto što obožavam. Ne mora to da bude daleko i skupo putovanje. Nekad uživam i u šumi ili pored reke. Ako ne mogu da putujem, onda maštam. Jedan san mi se upravo ostvaruje. Uskoro idem u Beč gde su mi dragi ljudi organizovali promociju.
Nekada sam čitala filozofiju i psihologiju, poeziju, biografije, a volim pisce iz regiona. Volim dobre kolumne, iskupljala sam tekstove i knjige naših najboljih kolumnista.
Godina je na izmaku. Kakva Vam je bila?
Da, meni je 2016. godina najburnija u životu. I razvod i poslovni uspeh i nova ljubav i putovanja… U svakom slučaju najintezivnija godina u mom životu.
Želja za 2017. godinu…
Osim zdravlja za sve ljude koje volim, naravno, da me ne napusti pozitivan duh i stvaralačka energija.
