Počelo je ludilo… U jednom vrlo gledanom jutarnjem programu, predstavnica modne kuće najavljuje „najlepšu vest koju ćete danas čuti u medijima“: povodom Osmog marta, daju 10 odsto popusta na kožne tašne i 20 odsto popusta na „ostali aksesoar“. Kaže još žena da je ovaj popust namenjen pre svega muškarcima, kako bi mogli da obraduju „svoje dame“. Na opasku voditeljke da i žene rade i zarađuju, pa mogu i same sebi nešto da kupe, ova zaposlena žena mrtva ‘ladna kaže: „Nećemo te feminističke priče.“
Koliko smo nisko pale, kad se i na sam pomen ženske samostalnosti i nezavisnosti reaguje ovako glupavo? I šta to fali feminizmu, pa tu reč smatramo maltene za psovku? Često o ovome diskutujem sa svojim koleginicama i saborkinjama, novinarkama koje se ne stide da kažu da su feministkinje. Uglavnom razmatramo strategije kako da skinemo stigmu sa ove reči. Moj predlog je jednostavan: ako želimo da spasemo ovu reč, dovoljno je da je koristimo. Ne treba da je se stidimo, ne treba da stavljamo ograde poput: „Nisam feministkinja, ali…“ Ne smemo, poput jedne ministarke u Vladi Srbije da, kad imamo dobar poslovni predlog, isti šapnemo muškom kolegi, koji će ga predstaviti kao svoj. Naravno, kad kažem da nešto ne smemo, ne znači da mislim kako to treba zabraniti nekakvim zakonom. Ali, zaista mislim da to sebi ne smemo da dopustimo iz jednog vrlo prostog razloga: zbog dostojanstva.
Dostojanstvo je jedan od faktora koji čine razliku između ljudskih bića sa jedne, i životinja sa druge strane. Ako ne čuvamo dostojanstvo bićemo ujarmljene, izdržavane i iskorišćavane poput domaćih životinja. Toliko je jednostavno. Zbog dostojanstva i borbe za njega, nekad davno neke žene su davale živote. Ginule su i umirale da bi dobile pravo glasa.
Svojevremeno mi je ovaj argument izašao na nos, jer mislim da je korišćen kako bi se onim ženama koje ne žele da glasaju nametnuo osećaj krivice. Glasačko pravo je pravo, svako je slobodan da ga iskoristi ili ne. Ali, to ne menja činjenicu da su neke žene ginule da bismo mi danas mogle da izaberemo da li ćemo koristiti svoja prava.
Emili Dejvidson, kao i druge britanske, a kasnije i američke sifražetkinje, štrajkovala je glađu. U zatvoru je bila u devet navrata, gde je prisilno hranjena 49 puta… Poginula je 1913. godine na konjičkoj trci, jer je izašla na stazu i pokušala da zakači zastavu sifražetkinja na konja koji je pripadao kralju Džordžu Petom. Sve u ime borbe za žensko pravo glasa. I dan-danas istoričari se upinju da dokažu kako je bila suicidalna. I dan-danas se za nju i njene saborkinje koriste epiteti poput „militantna“ i „radikalna“. Istina, britanske sifražetkinje jesu bile sklone da tu i tamo podmetnu po neku eksploziju. Ali, izvinite: one su dizale u vazduh poštanske sandučiće u poznim noćnim satima, kad nije bilo ljudi u blizini. Štaviše, jedan od imperativa im je bio da za sobom ne ostavljaju ljudske žrtve.
Mnogo je žena u svim delovima sveta kojima treba da budemo zahvalne za parče slobode koje danas imamo. Aleksandra Kolontaj, Klara Cetkin, Roza Luksemburg, Emili Pankherst, Emili Dejvidson, Alis Pol, Lusi Berns… Sve su to biografije koje ne mogu da stanu u jedan lanak, a važno ih je znati da bi se razumeo smisao Osmog marta i ženske borbe za sopstvena prava.
Iako se obeležava Dan žena obeležava još od 1909. u SAD, od 1911. u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, te od 1913. u Rusiji, 8. mart je tek 1977. proglašen za Međunarodni dan žena i od tad ga obeležavaju Ujedinjene nacije. Ovaj Osmi mart je, dakle, 40. po redu. Izgleda da je četrdeset godina dovoljno da se uljuljkamo i pomislimo kako smo ravnopravne i kako nam jednom stečena prava ne može oduzeti niko. Kakva kobna greška! Sloboda je komplikovana. Ne može se osvojiti jednom i više o njoj ne brinuti. Sloboda mora stalno da se čuva i brani. Ako se samo malo opustimo i zaboravimo na to, istog trenutka se pojavljuju krvožedne hijene koje će nam je oduzeti.
Ako do sad to nismo naučile, 2016. godina je bila ključna da ovo utuvimo u glavu. Donald Tramp, osvedočeni seksista, došao je na čelo „slobodnog sveta“. Poljakinjama i dalje nad glavom visi opasnost da im ograniče reproduktvna prava. Makedonke su u tom pogledu već obespravljene. U Srbiji je bilo sličnih pokušaja. U celom regionu bivše Jugoslavije žene potpisuju tajne ugovore sa poslodavcima u kojima se obavezuju da neće zatrudneti u narednih pet godina. Dobijaju otkaze kad zatrudne. U rijaliti programima gledamo kako ih ponižavaju, tuku, pa čak i siluju. Krajem februara u rijalitiju „Parovi“ došlo je do incidenta koji bi vrlo lako mogao da bude silovanje, ali je snimak ekspresno uklonjen sa Jutuba, pa nikada nećemo saznati.
U Srbiji, žrtve silovanja moraju da odgovore na pitanje sudije da li su se branile i zašto nisu. U poslednjih deset godina, u porodičnom nasilju biva ubijeno između 30 i 40 žena. Nezvanične procene kažu da u Srbiji živi oko 80.000 samohranih roditelja, mahom majki, koje nijedan zakon ne prepoznaje kao osetljivu kategoriju. Više o polovine tzv. teško zapošljivih kategorija na tržištu rada čine žene. Prosečan životni vek firme koju u Srbiji otvori žena je dve godine. Od ukupnog broja preduzetnica, njih 66 odsto pokreću posao iz nužde, a ne zato što imaju ambicije. Na osnovnim studijama svih univerziteta uspeva da diplomira mnogo više žena nego muškaraca. Ali, kad je reč o nastavku obrazovanja i sticanju viših akademskih titula, dolazi do velikog obrta: najednom, više je muškaraca među doktorima nauka. Normalno, jer džaba ženi stručnost, obrazovanje, diplome i titule, ako se nije udala i „ostvarila kao majka“.
Koja je, onda, razlika između 19. i 21. veka? Pa, samo u tome što su načini da žene budu ponižene i omalovažene perfidniji i skriveniji. Danas u teoriji imamo i pravo na glasanje i na obrazovanje i na rad. U praksi, spotiču nas na svakom koraku.
Nije pošteno. Pogledajte istoriju sveta i videćete da su žene imale ogromnu ulogu u svemu što je u toj istoriji bilo plemenito i dobro: od radničkih prava, jednakosti, borbe protiv rasizma, do mirovnih pokreta. Nisu čekale da im neko da prava, same su se za njih borile. Žene su se emancipovale same. Sada treba da emancipuju muškarce, a to je daleko teži zadatak. Jer, kako lepo reče jednom glumica Mirjana Karanović: „Zamislite, dođete s posla mrtvi umorni, sačeka vas čista i mirišljava kuća, umirena deca i tanjir tople domaće supe. Pa ko bi se toga dobrovoljno odrekao?“ Dakle, vratimo se na početak ovog teksta: ne trebaju nam kožne tašne na popustu, jer većina nas ni tako snižene ne može sebi da ih priušti. Ne trebaju nam ni ruže ni karanfili, parfemi i ostale lepo upakovane trice. Treba nam život. Samo to.
Ipak, ako je istorija borbe za ženska prava nešto pokazala, to je da žene ne odustaju nikada. Imala sam osam ili devet godina kad sam sa mamom gledala „Telmu i Luiz“. Nisam shvatila gotovo ništa, ali me je najviše zbunio kraj filma u kom njih dve dobrovoljno kolima sleću s litice u sasvim izvesnu smrt. Kad sam pitala mamu zašto su to uradile, dala mi je odgovor koji sam shvatila mnogo godina kasnije. Rekla mi je: „Zato što žene, kad jednom okuse slobodu, neće da je se odreknu po cenu života.“
Jovana Gligorijević
