Majka svih saveta za vaspitavanje dece je: Ne slušajte savete! Zašto – pa zato što se mi ljudi međusobno razlikujemo i ne samo što se razlikujemo jedni od drugih, nego se i naša deca razlikuju od nas. Vaspitanje i različiti uslovi u kojima odrastaju imaju na to samo delimičnog uticaja – mi se razlikujemo jedni od drugih čim se rodimo (a verovatno i pre toga).
Deca prihvataju uticaje po čuvenom puter-jaje mehanizmu (na visokoj teperaturi jaje se stvrdne, a puter rastopi) dakle ako slušate mudre savete o vaspitanju i pokušate da ih primenite na svoje dete, možda ćete mu pomoći, a možda ćete ga unesrećiti. Neka deca vole da ih se podstiče, a neka vole da ih se pusti na miru, neka dobro reaguju na pohvale a neka ne, neka deca uživaju u fizički zahtevnim igrama, a neka radije maštaju.
Dakle, najvažnije je da probate da ustanovite šta dete veseli, a šta ga “smara” i da se onda ponašate shodno tome. Ako imate mogućnosti probajte da sa decom započnete što više različitih aktivnosti: i fizičkih i svih ostalih, (nosanje, ljuljanje, golicanje, a kasnije trčanje, igre sa loptom, crtanje, igranje sa glinom i plastelinom, pevanje….) Spisak je skoro neiscrpan. Ukoliko se dete ne zainteresuje od prve ne morate odmah odustati, ali ako se svaki put rasplače na ljuljašci ili toboganu – ne navaljujte! Neka deca troše paket voštanih bojica nedeljno, a nekima jedno pakovanje traje do kraja osnovne škole. Nadam se da ste razumeli.
Sličan savet važi i za međuljudske odnose. Neka deca sa veseljem reaguju na mnoštvo ljudi – neka bolje reaguju na kamerne ambijente – ne insistirajte na velikim proslavama ukoliko je očigledno da dete loše reaguje na gužvu (I ne, proslava rođendana ili krštenja nije važnija od toga kako se dete oseća).
Drugi savet se odnosi na pripremanje deteta na situacije koje ga sigurno čekaju u životu hteli to vi ili ne (odlazak u obdanište i suočavanje sa školskim obavezama, na primer). Za sve situacije tog tipa važi “učenje po modelu”.
Dakle svakoga dana pomalo i vrlo postupno, ali permanentno uvodite dete u situacije kojima bi trebalo da se prilagodi. Kad je škola u pitanju to znači da jedno pola godine pre početka dete u određeno vreme seda za sto i radi nešto što mu Vi zadate (obratite pažnju da nisam rekla da treba da uči da čita i piše). To može da bude crtanje ili modelovanje ili nešto drugo što dete već zna i što ga veseli. Ova aktivnost treba da traje po par minuta u početku i da se lagano produžava kako se škola primiče.
Treći, i meni se čini najvažniji savet, odnosi se na dogovaranje svih ljudi koji učestvuju u vaspitanju deteta i zauzimanje jasnog stava o tome šta su poželjna, a šta nepoželjna ponašanja i reakcije.
Da li nagrađujete ili kažnjavate kompetitivna ponašanja, da li vas veseli kad “ne da na se” ili vas to užasava, da li treba da deli svoje igračke svima ili treba da “pazi ono što je njegovo”.
Da li je ok da plače i koliko, da li treba da cinkari prijatelje i kako se kažnjavaju laži.
Jer svaki koncept je bolji od nemanja nikakvog koncepta.
U situacijama u kojima mama dozvoljava, a tata brani, i obrnuto rezultat je uvek zbunjeno i izbezumljeno dete.
